Сваки пут када Европска унија чини корак у сусрет некој од земаља балканског региона невољно се присетим 7. заповести из Орвелове „Животињске фарме“ — све животиње су једнаке, али су неке једнакије од других.

За Србију постоји још један допунски услов. У Европу без виза од 1. јануара 2010. могу да путују само они грађани земље који су имали среће да се роде и живе у њеним северним и централним деловима. А ако се неко родио на Космету – нема човек среће. Ако се још родио и као Србин – нема среће два пута.

Наравно, оно што актуална власт сматра својим врхунским достигнућем неизоставно подвргава најоштријој критици опозиција. И без озира на то што у тексту Меморандума ЕК пише да Србија још од 1999. није у могућности да на лицу места обавља послове провере података који се односе на особе с пребивалиштем на Косову, српска опозиција сматра да је реч о једној обичној превари. Превари чији је циљ да Србија, приставши на бели шенген само за један део својих грађана, посредно, али фактички призна независност Косова.
И заиста, онај коме то треба управо ће на тај начин и протумачити пристанак Србије на овај сумњиви са гледишта људких права услов Уније. Зашто са гледишта људских права? Зато што ја лично сумњам да су косовски Албанци баш одушевљени чињеницом да их унапред и све од реда третирају као сумњива за Европу лица. Али ово тек онако, узгред.
А што се тиче главне опасности, она се не састоји у томе да ће неко помислити да је Србија на тај начин признала Косово. Далеко већи ризик крије се у ватреној жељи земаља региона да се по сваку цену придруже елитном клубу под називом Европска унија. Зашто? Као прво, зато што то квари саму Европску унију, која се играјући своју орвеловску игру све више удаљава од основних начела демократије и елементарног поштовања према људима. И као друго, понашање у стилу „бирај мене, ја сам бољи од комшије“, које је постало део регионалног бонтона од кад су све земље решиле да припоје Балкан Европи по сваку цену, компликује и онако сложене односе међу бившим републикама Југославије. Узгред, у границама те земље Словенија и Хрватска нису имале Бог зна шта да деле. И тако је било све до тренутка када је једна од ових земаља, придруживши се ЕУ, напрасно постала „једнакија“.
И на крају, једно питање у празно: да ли су то заиста оне вредности Европске уније које треба обавезно наметнути помало заосталим током дугих братоубилачких ратова у погледу идеја високе хуманости балканским народима?