Neće da ih ponovo sele
Desetak porodica iz izbegličkog kampa „Planum barake“ i Novoj Pazovi, uprkos rešenju o isključenju struje i vode, kao i rušenju objekata u kojima žive poslednjih 14 godina, žestoko se protive odluci Komesarijata za izbeglice da ih preseli u Smederevo
NOVA PAZOVA – Preostalih 10 porodica iz izbegličkog kampa „Planum barake“ u Novoj Pazovi, koji su posle „Oluje“ prognani iz Hrvatske, najavile su da će uprkos rešenju o isključenju struje i vode kao i rušenju objekata, zakazanom za 18. avgust, ipak ostati tu gde su smešteni poslednjih 14 godina. Naime, Komesarijat za izbeglice najavio je izmeštanje svih objekata i preseljenje porodica na teritoriju opštine Smederevo, čemu su se izbegli Srbi žestoko usprotivili.
Zatvaranje kolektivnih centara
Republika Srbija je od 1991. godine pružila utočište za 850.000 ljudi ugroženih ratom. U ovom trenutku u Srbiji živi 97.000 izbeglica, od kojih je 75 odsto iz Hrvatske.
Sprovođenjem plana postepenog zatvaranja kolektivnih centara njihov broj se rapidno smanjuje, a 1996. godine bilo ih je oko 700. Januara 2002. godine na teritoriji Republike Srbije bilo je 388 kolektivnih centara u kojima je bilo smešteno 26.863 osoba. Od juna ove godine, u Srbiji postoje 72 kolektivna centra u kojima su smeštene 5.522 osobe.
Program trajnog rešenja
Najavljeni programi trajnih rešenja prema najavama Komesarijata za izbeglice su:
– donatorski programi po projektima kompletne izgradnje, delimične izgradnje i samogradnje;
– kupovina i donacija seoskih domaćinstava;
– dodela montažnih kuća;
– pomoć u građevinskom materijalu za završetak započetog objekta;
– izgradnja objekata za socijalno stanovanje u zaštićenim uslovima;
– adaptacija i prenamena objekata kolektivnih centara u ustanove za smeštaj starih lica;
– adaptacija i proširenje kapaciteta ustanova socijalne zaštite.
Inače, uslovi za život u kampu, bukvalno, nisu dostojni čoveka. Stanovnike kampa, kako tvrde, neće preterano iznenaditi ni najavljeno isključenje struje, jer se tokom zime često događalo da budu bez električne energije. Pored toga, u izdvojenim barakama nalazi se samo jedan zajednički toalet kao i jedno kupatilo koje je do skoro bilo nefunkcionalno jer bojler nije radio. Popravku bojlera finansirao je jedan od stanara. Prostorije u kojima su nastanjene porodice nalaze se u katastrofalnom stanju. Svaka porodica ima samo po jednu malu sobu u kojoj su i kuhinja i kreveti za spavanje. Sa plafona otpada malter, a celom prostorijom se širi neprijatan miris buđi. Uprkos tome, stanari nemaju nameru da se sele.
– Ne idem nigde makar spavala na livadi – kaže sedamdesettrogodišnja Cvijeta Veselinović, koja posle smrti muža živi od njegove penzije i jedva „spaja kraj s krajem“.
– Ništa od obećanog nisu ispunili, a sad će i da nas izbace odavde. Šta ću ja u ovim godinama, kako da ponovo počinjem sve ispočetka – dodaje Veselinovićeva.
Od 1991. godine pa do kraja 2001. pomoć izbeglicama obezbeđivale su Republika Srbija i međunarodna zajednica smeštajem u pomenute kolektivne centre. Od 2002. godine Komesarijat za izbeglice, u saradnji sa međunarodnim agencijama i organizacijama, vladama pojedinih zemalja i lokalnim samoupravama realizovao je programe trajnih rešenja zahvaljujući kojima je mnogim izbeglim licima pružena šansa da započnu nov život na teritoriji Srbije. Međutim, nezadovoljstvo pojedinih koji „nisu zadovoljili uslove“ i dalje raste, a naročito posle najavljenog procesa izmeštanja u nove centre.