За настанак овог коментара заслужна су два информативна повода – интервју председника Сребије „Политици“, у којем је он донекле кориговао спољнополитичке приоритете земље и оштра дискусија покренута ових дана на мом блогу о месту и положају Србије у свету.
Да почнемо од председника.

„Наша земља сада има четири стуба спољне политике – ЕУ, САД, Русија и Кина“ – изјавио је Тадић. “Најважније је да Србија постане чланица ЕУ“ – овај циљ председник сматра неприоменљивим. И подвлачи да је „интерес Кине да Србија што пре постане чланица ЕУ“.
На ове изјаве веома заједљиво је одреаговао давнашњи коментатор блога Максимовић: „Његово величанство Борис Тадић коначно је одредио приоритете спољне политике приватне царевине па је сагласно величини царстава и својој улози указао част државицама које би могао да прихвати за стратегијске партнере, ако буду добре“. Неповерење према председнику изродило је и следећу мисао: „Мирише да је имао специјална овлашћења да за амерички рачун забада клин између Кине и Русије“.
Што се тиче овог последњег, одмах да се оградим – не верујем, једноставно је Тадић жив човек, па му утисци од недавне недељне посете Кини засењују све остало. Зато се многима могло учинити да се Кина упркос свим законима географије некако напрасно приближила Србији.
А што се тиче сувише самоувереног наступа председника — нисам стекла такав утисак. Пре ми се учинило сасвим супротно – господин Тадић као да се правдао током целог разговора неком невидљивом саговорнику, све се враћајући на тему главног и неприкосновеног приоритета – придруживања Европској унији.
То и није за чуђење јер председник не може да не зна да Европа данас није спремна за ширење. Последња потврда стигла је од Ерхарда Бусека, координатора Иницијативе за сарадњу у југоисточној Европи. „Балкану треба искрено поручити: у овом тренутку нема позитивног расположења међу европским државама да се настави даље ширење ЕУ“.
А код куће целокупна политика господина Тадића, укључујући коалициони потенцијал Владе, почива на тој магичној формули – Европа нема алтернативу! Зато и мора да доказује својима да се мантра још није променила.
Неки у тај евро-сан најискреније верују. Коментатор блога који је пожелео да остане анониман пише: „Србија је део Европе, хтели Ви признати или не!! Не можемо се кинеским зидом од ње оградити!!“ Истина. Али Европа може, што са задовољством и чини.
Други, као Драган, веома су скептични: „Прича о томе да млади желе на Запад јесте одавно позната. Заволели Срби америчке вредности, а онда културно добили бомбе на главу – то се зове педагогија. Лечење од идолопоклонства у историји људског рода, најефикаснијим се показало уколико се на главу оног ко се клањао страној култури управо сручи иста та култура“.
У ових пар реплика јасно се очитава колико је компликован положај Србије. Куда кренути са ове раскрснице? Треба ли се ослонити на две, три или четири ноге? Која је од ових сложених спољнополитичких конструкција најстабилнија? И какво место припада Србији у свету? Једноставно, коме и каква она треба?
Могуће да је председник у праву. Можда Кина заиста сања да види Србију у Европској унији, а Русија и САД се нешто томе и не противе превише. Рецимо да и у Европи има различитих ставова поводом ширења уније. Ипак, треба ли градити своју политику у потпуној зависности од ставова светских моћника? А шта ако се сутра нешто промени? И шта ће да ради Србија ако се њени стратешки пратнери међусобно заваде?
Мени се чини да постоји само један пут који води у потребном правцу – пут ка себи. Ка својој, а не туђој култури. Ка својој вери, својим традицијама, својој историји. Уз ослонац на себе, на своје снаге и уз неговање добрих односа свима који могу тај ослонац да подупру. Или, што је такође важно, са онима који могу да га пољуљају.