Obeshrabren prilikama koje u poslednje vreme obeležavaju vreme u kojem živimo, naš poznati pesnik Dobrica Erić se poslednjih meseci, kako kaže, malo povukao iz javnosti. Ipak, uz podsticaj prijatelja, nadasve na radost brojnih mališana sa ovih prostora, sa Kosova, iz Republike Srpske, Dobrica je ponovo „krenuo među narod“.

– Jedno vreme bejah izgubio nadu i prestah da pišem, čak i da recitujem, ali su me prijatelji, naročito Joca, ubedili da ne smem da klonem. Da moram da nastavim da stvaram, da sve to ima neke svrhe i da nije besmisleno kao što se meni činilo, pa sam ponovo počeo da putujem po narodu, i da pišem i da štampam svoje knjige, tako da će ih za Sajam knjiga biti čak – pet – kaže Dobrica Erić za naš list.

Dolazio je ruski predsednik. Kako ocenjujete ovu posetu? Hoće li nam ona doneti novu nadu?
– Bilo je toliko je zlikovaca koji su dolazili i dolaze u ovu zemlju, pa kako da se čovek ne raduje ako dođe jedan prijatelj. Kad su Rusi u pitanju, dovoljno nam je da znamo da nas barem ne mrze. Ne moraju da nas vole, ali barem nas ne mrze, a svi ostali koji nam dolaze, svi nas mrze.
Malo se zna da ste među onim Srbima koji nemaju pasoš. Bacili ste ga za vreme NATO bombardovanja i zarekli se da ga nećete tražiti ponovo. S druge strane, kažete da biste želeli da vidite Rusiju, Hilandar..
– To što ja više nemam pasoš je moja lična stvar. To je moja podrška samom sebi i ne idem nigde gde mi treba pasoš. Rusija i Hilandar su jedina dva mesta zbog kojih bi promenio svoju zavetnu odluku i zatražio pasoš. Videćemo šta će od svega biti kad dođe za to vreme.

Nema vas duže vremena, pa opet, za Sajam knjiga imate pet novih naslova..
– Izdavačka kuća Tomislava Karadžića iz Gornjeg Milanovca objavila mi je nežni lirski roman „San gružanske letnje noći“, kao i sedmo izdanje knjige „Razapeta zemlja“. Moram da se pohvalim da su ta knjiga i pesme koje se nalaze u njoj dobile petnaest nagrada, od „Žičke hrisovulje“ do „Suze Jasenovca“, koju sam dobio prošle godine. Izdavač „Buklend“ potrudio se da mi izađe „Ekološka bašta Azbukvara“, knjiga u kojoj sam ja na svako slovo dodao puno cveća koja počinju tim slovom. U izdavačkoj kući „Evro Đunti“ objavljena je knjiga „Moji najdraži praznici“, kao i novo dopunjeno izdanje knjige „Deca sa sjajem lipe u kosi“, koja sadrži crteže dece sa Kosova. Jedan novi izdavač „Srpska škola“ je objavio knjigu „Dani rumeni kao trešnje“, koja se našla i u lektiri za drugi razred osnovne škole.

Slovite za jednog od najvećih boraca za očuvanje srpskog jezika i ćirilice.
– Tu sam malo posustao, ali nisam odustao. Nisam toliko zanesen kao pre, i sa toliko vere koliko sam imao. Nisam toliko ni aktivan da mogu nešto da učinim, ali svaka trunčica truda na tom planu od strane svih nas dobro dođe. Ima mnogo ljudi koji se bore. Ima, naravno, i mnogo onih koji se ne bore, a to što zapostavljamo svoje pismo – ćirilicu je naš doprinos dušmanima, tako možda nekad svesno, nekad nesvesno pomažemo onima koji nam je uništavaju. To sam rekao i ljudima u Republici Srpskoj odakle sam se upravo vratio. Ipak, tamo su čak ispoštovali pismo u automobilskim tablicama, tako što su stavili isključivo slova koja su i na ćirilici i na latinici ista. Tako su pokušali da naprave ravnotežu. Međutim, cela Republika Srpska je preplavljena latinicom, „udaraju“ njome sa svih strana. Ni u Srbiji nije ništa manje strašno. Tako dolazimo dotle da oni koji uništavaju ćirilicu misle: zašto bi nam izlazili u susret i poštovali je kad mi sami to ne radimo. Tako je to s nama. Kobajagi, neko nešto promišplja o budućnosti, a u stvari niko ništa ne misli o dobrobiti ove zemlje! Ko li nam to tako „zapoveda“, ne znam?!