Naš istaknuti književnik i publicista Brana Crnčević upravo se oglasio novim romanom. Reč je o knjizi „Čuvari pepela“, koju je objavila izdavačka kuća „Igam“ i to neposredno pred ovogodišnji sajam knjiga. Brana Crnčević inače na štandu ove kuće sve vreme trajanja sajma potpisuje svoju knjigu koja predstavlja savremenu bajku „koju pisac priča o odrasloj ili još nerođenoj srpskoj srpskoj deci

ne bi li „overdoziranu“ amoralnim vrednostima novca i globalnog tržišta u rukama Ujedinjenih vladajućih porodica, svakojakim ugovorima s đavolom u najrazličitijim obličjima podsetio na život prema Božjim zapovestima…

– Napravio sam za nekoliko meseci i u velikoj žurbi roman koji se zove „Čuvari pepela“. To je zbir mojih tekstova životnih i književnih, romansiran preko stvarnog i izmišljenog, kao što je naš život stvaran i izmišljen, naročito poslednjih osam-devet godina. Ciganin hvali svoga konja i ja bih veoma voleo da knjiga naiđe na prijem kod čitalaca, mislim na pozitivno-negativan, jer ne sporim da se o knjizi može misliti dobro i rđavo, pogotovo što su u knjizi zastupljeni moji literarno-politički stavovi, i to nekog intrigira, nekome se može dopasti a nekome se i ne mora dopasti.
Kako biste ukratko predstavili vašeg glavnog junaka?
– Glavni junak je Boris Jegorovič Fakhmeljnikov, napola Srbin, napola Rus, čovek koji je imao sreće da se nađe u duševnoj bolnici i tamo upozna nenormalno normalne i normalno-nenormalne ljude o kojima piše, odnosno govori, a kasnije se vraća rehabilitovan u život u kome je zadržao dovoljnu dozu ludila da može da se takmiči s pravim ludacima koji su na slobodi.
Koliko autobiografskog ima u vašem romanu?
– Svaki autorski tekst koji čovek piše u novinama je deo autobiografije, jer prava autobiografija pisca je ono što piše. To mišljenje se odnosi i na mene, a koliko tu ima istine, videćete ako pročitate knjigu.
Ovaj vaš roman je veoma složen, uz to, mnogo drugačiji od vaših prethodnih knjiga..
– Ona je i složena i jednostavna. Mnogo je jednostavnija od mog pretposlednjeg romana „Zemlja nadimaka“ u kome je egzibionistički pisano o totalitarnim sistemima. Ovo je jedna jednostavna knjiga u kojoj se na osnovu života glavnog junaka javljaju junaci koji počnu da korespondiraju međusobno. To je priča u stvari o ovom svetu, neka vrsta parafraze Orvelove „Životinjske farme“, koja je uspešno napravljena sa stranim i domaćim životinjama, naravno, i u tom smislu je knjiga zanimljiva za čitanje. Oni koji se prepoznaju praviće se da se nisu prepoznali, a oni koji se ne prepoznaju misliće da sam pisao o njima. Meni je u suštini sasvim svejedno hoće li se prepoznati. Moj roman je u stvari knjiga o Srbiji i o jednom vrhu sveta. Ja imam jedan zamišljeni vrh sveta kojim rukovodi neki zamišljeni Seriks, a kome pomažu njegovi pomoćnici kao što su na primer Seripsolon i drugi matematički znaci. Oni upravljaju svetom kojem je Srbija bila posebno zanimljiva. To je priča o Srbiji, o svetu, o velikom svetu u maloj Srbiji koja namerava da pretraje u tom svetu.
Na kraju, recite nam zašto bi trebalo pročitati novi roman Brane Crnčevića?
– Oni čitaoci koji mene čitaju će je pročitati. Koliko ih ima u ovom trenutku, ne znam, ja sam već i u godinama. Broj mojih čitalaca se povećava i smanjuje. Povećavaju ga mladi, a smanjuju ga stari koji nestaju sa srpske vladajuće scene, ali i života. U svakom slučaju, ovo je knjiga do koje je meni veoma stalo, čak sam imao strah da je neću završiti. Žurio sam, ali je na kraju sve ispalo kako sam zamislio.