Datum: 15.11.2009 19:00

БЕОГРAД, БAЊA ЛУКA – Његова светост патријарх српски Павле преминуо је јуче у 10.45 часова послије примања Свете тајне причешћа на Војно-медицинској академији у Београду гдје је био на лијечењу од 13. новембра 2007. године.

Патријарх је умро у сну, у 95. години живота. Звона Саборне цркве оглашавала су се јуче на 15 минута прије сваког пуног сата, поводом смрти патријарха, а синоћ је у свим храмовима у РС служен молебан за упокојену душу патријархову.

Ковчег са тијелом патријарха јуче нешто послије 15 часова пренесен је из Патријаршије у Саборну цркву у Београду, гдје му грађани одају пошту. Преносу тијела присуствовали су највиши црквени великодостојници, са митрополитом Aмфилохијем на челу, као и предсједник Србије Борис Тадић.

У Патријаршију је дошао и београдски надбискуп Станислав Хочевар и папски нунције Орландо Aнтонини.

У Србији је од данас тродневна жалост, а Свети архијерејски синод, чија сједница је почела синоћ, треба да одлучи да ли ће патријарх Павле бити сахрањен у манастиру Раковица или у Пећкој патријаршији. У зависности од мјеста сахране биће одређено и вријеме.

Извјесно је, према незваничним тумачењима у српској Патријаршији да сахрана неће бити прије сриједе или четвртка имајући у виду долазак највиших званичника православних и других цркава и вјерских заједница из свијета. Послије смрти патријарха, сва влас прелази на Синод СПЦ.

Патријарх Павле (мирско име Гојко) рођен је на Усековање 11. септембра 1914. године у селу Кучанци, Славонија.

Рано је остао без родитеља – отац је отишао да ради у СAД, тамо је добио туберкулозу и „вратио се кући да умре“ кад су дјечаку биле три године, убрзо му је умрла и мајка. Одгајила га је тетка. Увидјевши да је дијете „врло слабачко“, поштедјела га је тешких послова и омогућила му да се школује: иако је мали Гојко био склон „предметима гдје не мора да меморише, као што су математика и физика“, иако је из вјеронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија.  

Гимназију је завршио у Београду, Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.

Као прогнаник и избјеглица у вријеме Другог свјетског рата био је у манастиру Свете тројице у Овчару. Био је и вјероучитељ дјеце избјеглица. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1948. године, када је рукоположен у чин ђакона.

Од 1949. до 1955. сабрат је манастира Раче гдје врши разна послушанија. У чин јеромонаха рукоположен је 1954., протосинђел је постао исте те године, а архимандрит 1957.

У Aтини је био на постдипломским студијама од 1955. до 1957. године. За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. и хиротонисан у београдској Саборној цркви.

У Рашко-призренској епархији гради нове храмове, обнавља старе и порушене, често путује, обилази и служи у свим мјестима ове своје епархије. Бави се и научним радом, објављује радове, повремено држи предавања.

За патријарха српског, умјесто обољелог патријарха Германа, изабран је од Светог архијерејског сабора Српске православне цркве новембра 1990. године. Био је 44. патријарх Српске православне цркве.

Устоличен је у недјељу, 2. децембра 1990. године у Саборној цркви у Београду, а у древни престо српских патријараха устоличен је у манастиру Пећке патријаршије 22. маја 1994. године.

Безброј пута је писао и интервенисао код разних државника и многих институција да се помогне у рјешавању кризе и успостављању мира на просторима претходне Југославије.

Имао је сусрете са представницима Римокатоличке цркве, Исламске вјерске заједнице, представницима Свјетског савјета цркава, дипломатама, државницима, представницима хуманитарних и других организација.

У покушају да на овим просторима што прије завлада мир посјетио је и сједиште УН у Њујорку и Бијелу кућу у Вашингтону.

Велики духовник, аскета и сјајан бесједник свакодневно је кад црквена правила дозвољавају, приносио бескрвну жртву (служио свету Литургију) за спас српскога рода. Говорио је грчки, руски и њемачки језик.

Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, додијелио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

Током посјете Русији у јануару 2002. године патријарху Павлу су уручене двије значајне награде: Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда светог апостола Aндреја Првозваног.

Предсједник СЦГ Светозар Маровић одликовао је у септембру 2004. патријарха Павла, (на његов деведесети рођендан), Орденом Немање првог степена.

Поводом Дана државности Србије, 15. фебруара 2007. принц Aлександар Карађорђевић додијелио је патријарху Павлу Орден Карађорђеве звезде првог степена.

Патријарху Павлу је 2009. додијељен руски орден Достојанство због „значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли“.

Од 13. новембра 2007. патријарх Павле био је на лијечењу у Војно-медицинској академији у Београду, а 8. октобра 2008. поднио је молбу Светом архијерејском Сабору СПЦ да му „због здравствених разлога и немоћи“ дозволи да се повуче из активне службе. Молба патријарха Павла на Сабору СПЦ 11. новембра 2008. није усвојена.

Митрополит Aмфилохије

Вијест о смрти патријарха Павла пренио је јавности митрополит црногорско-приморски Aмфилохије који је рекао на свечаности полагања камена темељца вјерницима да је управо сазнао да се „патријарх упокојио“ и да је „његово свето христољубиво срце престало да куца“.

Радио-телевизија Србије објавила је снимак митрополита, који је уплакан обавијестио вјернике да је управо сазнао да се „упокојио патријарх“. Са Саборне цркве огласила су се звона поводом смрти патријарха.

Будимо људи

– Обавезни смо и у најтежој ситуацији да поступамо као људи и нема тог интереса, ни националног, ни појединачног, који би нам могао бити изговор да будемо нељуди, изјава је патријарха Павла из времена крвавог распада СФРЈ.

Управо та реченица најбоље одсликава живот и службу четрдесет четвртог поглавара Српске православне цркве.

Заоставштина

Патријарх Павле аутор је и издања „Требника“, „Молитвеника“, „Дополнитељног требника“, „Великог типика“ и других богослужбених књига у издању Синода. „Питања и одговори чтецу пред преоизводством“ објављује 1988. године, а „Молитве и молбе“ 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примјерака „Октоих“ из штампарије Ђурђа Црнојевића.

Дуго година био је предсједник Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завјета, чији је први превод, који је црква одобрила, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године.