Говори Москва! Вест о смрти Његове Светости српског Патријарха Павла изазива тугу у срцима православних верника у Русији.

Настојатељ храма Вазнесења Господња у Москви отац Владимир, који је дуго година живео у Југославији, сећа се светлих тренутака свог живота када је он заједно са Првојерархом СПЦ служио литургију у српском подворју у Москви.

За мене је то била духовна радост, незаборавни доживљај, јер такви старци, људи високог духа, данас се не могу често срести, — каже отац Владимир. — Данас је преда мном мала, а веома драга мени књига коју је Свети Патријарх Павле потписао за празник Богојављања Господња 2002. године – служебник на црквенословенском језику, издат у Београду. Увек сам га носио са собом када сам ишао за Србију. Његов благослов, који ми је дао у време литургије, као и служебник, који је потписао, грејаће моју душу и помагати у мом свештеничком животу.
Србија је за мене друга отаџбина, – наставља отац Владимир. – Тамо сам дуго живео, завршио универзитет, сећам се доба Југославије. Знете ли, мада у социјалистичкој Југослвији није било прогањање православне вере као у Совјетском Савезу, те је народ био више оријентисан на православље у обичном животу, обичаје, традиције, ипак није било молитвено обраћање Богу. При патријарху Павлу је дошло до необичног духовног уздизања српског народа. Томе су допринели и догађаји који су обухватили земљу: рат, распад земље. Он се налазио у жижи догађаја, био међу људима и подржавао их речима и делом. Патријарх Павле је постао чинилац уједињења, ауторитет за српски народ. Знам да су га православни верници ценили за аскетизам, сматрали свог духовног пастира за живог свеца. Било је заиста необично када би он, човек високог духовног ранга, изашао на улицу, свако је могао да му приђе и добије благослов, а да не говоримо о томе колико је урадио за подршку Срба на Косову, колевци српског народа, када су косовски Срби, осећајући подршку свог духовног пастира, без обзира на сва искушења и несреће остајали на земљи својих предака.
Свакако, горчина губитка је присутна. Растанком од таквих великана духовне снаге губимо духовну подршку овде, на Земљи. Свакако, та подршка неће бити онаква каква је била за живота Његове Светости, мада на Зељи ће живети и нови богомољци, и нови праведници. За оне који су га следели, за кога је његов живот био јарки и спасилачки, то је велики губитак. Међутим, горчину тог губитка надокнађује радост што имамо још једног богомољца и старатеља пред Богом. Царство Небеско и Вечна Успомена Светом српском Патријарху Павлу!