Pitanja koja su dominirala u debati pred MSP

Secesija je politički čin, a Međunarodno pravo ne reguliše pitanja secesije, pa samim tim ni Međunarodni sud pravde nije nadležan da odlučuje o ovom pitanju.
Pravo naroda na samoopredeljenje ne može se posmatrati samo u kontekstu dekolonizacije, kada su se kolonije oslobađale tuđinske vlasti, već i kao univerzalno demokratsko pravo. Protivnici, s druge strane, insistiraju da se prevashodno mora voditi računa o očuvanju teritorijalnog integriteta država, jer u suprotnom prete nestabilnost i haos u međunarodnim odnosima.
Grupa zemalja, kao i Priština, tvrdi da Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 ne sprečava nezavisnost Kosova, već da je njome predviđen politički proces koji je trebalo da omogući pronalaženje konačnog rešenja i da je jednostrano proglašenje bilo iznuđeno zbog blokade Srbije. Druga grupa zemalja i Beograd insistiraju da se u Rezoluciji 1244 nigde ne pominje nezavisnost Kosova kao opcija, već da je rešenje moguće samo dogovorom obe strane.
Pristalice nezavisnosti Kosova ukazuju i na drastična kršenja prava Albanaca počev od ukidanja autonomije 1989, pa do nasilja i proterivanja 1998-1999, kao osnov za nezavisnost Kosova, što, po njima, regulišu i različiti međunarodni dokumenti – otcepljenje kao lek (remedial secession). Zemlje koje se protive nezavisnosti Kosova ističu da kršenje prava Albanaca ne može da bude izgovor za secesiju, već je trebalo ta prava uspostaviti. Po njima, Rezolucija 1244 je već osiguravala dovoljnu autonomiju Kosova u prelaznom periodu uz nadgledanje Ujedinjenih nacija dok se ne pronađe rešenje.
Kosovo je jedinstveni slučaj, koji je proizišao iz nasilnog raspada bivše Jugoslavije, tvrde oni koji su zastupali interes Prištine, te je na osnovu Ustava SFRJ iz 1974, bilo direktno zastupljeno u Federaciji i, kao i ostale federalne jedinice, imalo je pravo na samoopredeljenje. Beograd i zemlje koje podržavaju Srbiju ukazuju da je tačno da je Kosovo imalo ista prava kao i republike, osim jednog – da se otcepi.

Mogući fijasko Srbije

Srđa Trifković, direktor Instituta za međunarodne odnose u Ilinoisu, SAD: – Nije bilo iznenađujućih izlaganja, ali upada u oči da su zemlje koje su podržavale Prištinu svoje prezentacije izlagale tako jednolično kao da su ih uzeli sa istog sajta i stilski ih prilagodili svom maternjem jeziku. Suštinsko pitanje po meni je da li je srpska diplomatija napravila sudbinsku grešku uzdajući se u savetodavnu odluku ovog suda? Lično strahujem da će ambivalentna odluka MSP predstavljati težak udarac strategiji Beograda, jer moram da podsetim da ovaj sud nije našao za shodno da odluku Prištine od 17. februara 2008. godine proglasi ništavnom. Činjenica je, takođe, da protok vremena ne ide na ruku Srbiji jer tempo priznanja prištinskog entiteta preti ubrzanim ritmom, koji će na inerciji dobiti posle izjašnjavanja suda. Međunarodno pravo, je nažalost, fluidna umetnost mogućeg koja zavisi od odnosa moći na svetskoj sceni. To je Vlada Srbije trebalo da zna, pa je za očekivati da, usled fijaska koji sledi, ministar spoljnih poslova Srbije, kao čin časti, treba da podnese ostavku – navodi dr Trifković.