КРАТАК ЛАНАЦ

Србије се, дакле, не обазирући се на душебрижничке савете неких европских политичара, ипак одлучила да преда захтев за кандидатуру за чланство у ЕУ.

И то је добра вест. Без обзира што многи кажу да је предаја захтева само етапа не путу за пуноправно чланство, само њено превладавање потрајало неких дестак година.
Цена је, богами, такође поприлична – 44 од 46 осумњичених за ратне злочине Срба било је оптремљено за Хаг. Поред тога, неки сумљају да је у пакетни аранжман ушло проглашење независности Косова и статут Војводине.
Уосталом, питање цене данас не стоји првом месту — сва ова дешавања већ су остала иза нас и не изазивају превелику пажњу јавности. Аналитичаре данас више занима друг ствар – шта ли се то тако пресудно десило у недрима уније да су се на Србију одједном просули сви ови евро-поклони? Од укидања виза па све до прихватања њеног захтева за кандидатуру.
Мишљења се исказују различита. Међу верзијама помињу се, рецимо, покушај Брисела да удаљи Београд од Москве као и награда за појачање аутономије Војводине.
Ипак, мени се чини да разлози могу бити другачије природе. Као прво, у мају, након посете потпредседника САД Џоа Бајдена Балкану, Вашингтон је најзад дао сигнал и однос према Србији одмах је постао некако топлији. Као друго, ускоро напушта свој положај комесар ЕУ за проширење Оли Рен и он треба некако да реферише о обављеном раду. И треће – Србијом у својству чланице ЕУ далеко је лакше управљати. Јер, како год окренеш, унутар ове организације сви се мање више придржавају исте линије. А проблем Косова пре или касније мора да се реши — не може се оставити црна рупа насред континента. А кад је већ тако, онда Србију, непредвидљиву и склону побунама, треба држати на кратком ланцу. Добро, нек буде ланчићу. Лепом, декорисаном златним звездицама на плавој подлози.