Piše: Vladimir Dimitrijević • 04. februar 2010

Nastojanja da se rimski papa dovede u Beograd nisu od skora. Rimski poglavar pozivan je u posetu Srbiji još od osamdesetih godina prošlog veka, ali su ti pokušaji mudrim delovanjem patrijarha Germana i, kasnije, Pavla bili osujećeni. Zbog čega je papin eventualni dolazak u Srbiju sporan?

Odnos Srba prema rimskom papi, proglašenom, na I vatikanskom koncilu, nezabludivim ex cathedra po pitanjima vere, u praksi su najbolje pokazala dva dična arhijereja – Petar II Petrović Njegoš i patrijarh srpski Gavrilo. Kada je bio na oporavku u Italiji, Njegoš je odbio da izađe iz kočija i pozdravi papu koga su nosili u nosiljci (kako je zakon to nalagao) – nije želeo da bruka svoje pravoslavno vladičansko dostojanstvo. Takođe, odbio je da u Vatikanu poljubi i okove Sv. apostola Petra, rekavši da „Crnogorci ne ljube lance“. I to je bio simboličan gest – ne iz nepoštovanja prema Sv. Petru, nego zbog poricanja papinog tvrđenja da je on – „naslednik Petrov“ i „namesnik Hristov“. Patrijarh Gavrilo je, dok je čekao povratak u Beograd (komunističke vlasti ga još nisu želele), u teškim materijalnim uslovima posleratnog izgnanstva, odbio materijalnu pomoć pape Pija XII, Stepinčevog duhovnog oca, rekavši da posle papine podrške krvoloku Paveliću, nikad mu ne bi otišao na noge, ma kakvu pomoć da dobije. Patrijarh Gavrilo je napomenuo da cilj Srba nikada nije bio ugodan život i izobilje, nego je to put ranih hrišćana – stradanje za Istinu i Pravdu.
Sveti Nikolaj Žički i Sv. Justin Ćelijski su odnos Srba prema papi bogoslovski utemeljili – Sv. Nikolaj je rekao da bogoodstupnička Evropa počiva na papi i Luteru , dok je otac Justin isticao da su tri najveća pada u istoriji – pad Adamov (otpadanje od Boga), pad Judin (izdaja Boga) i pad rimskog pape (proglašavanje sebe za Boga).

PAPINE IMPERIJALNE ZASTAVE Sve ovo znamo. Znamo za unijaćenje i katoličenje Konavala, Sinja, Dalmacije, Slavonije, Srema, Žumberka, Zapadne Hercegovine. Znamo za zločine „crno-žute“ K und K monarhije i NDH prema Srbima: i jedni i drugi poticali su od vatikanofilije koja je značila srbofobiju. Znamo i da Vatikan, u savezu sa Vašingtonom (o čemu piše En Lakroa Riz u svojoj knjizi o spoljnjoj politici papskog trona od Prvog svetskog do hladnog rata), zida Evropsku uniju (sadašnji predsednik EU je odani rimokatolik, zar ne?). Kao što je Pije XII Amerikancima ponudio „hrišćansku demokratiju“ Konrada Adenauera, negda nacističkog gradonačelnika Kelna, a Vojtila s Reganom radio na osmišljavanju rusofobske „perestrojke“ (o papinoj ulozi u tom procesu pisao je 1992. Gorbačov, u svom tekstu „Moj prijatelj papa“), tako je i papa Benedikt XVI svoj rođendan 2008. proslavio u društvu Džordža Buša Mlađeg. Uostalom, Benedikt XVI je od mladosti blizak superglobalistima Bilderberg grupe.

Znamo da je, od 1999, kad je bio u Rumuniji, Karol Vojtila posetio i Grčku, Bugarsku, Gruziju, Ukrajinu (uprkos protivljenju patrijarha Alekseja II). Vatikan i Carigrad se, od doba Pavla VI i Atinagore, redovno sreću, a molitveno opštenje (osim sapričešćivanja) postalo je uobičajeno. Dakle, u okviru Drang nach Osten ostali su neposećeni samo Moskva i Beograd. Ozbiljni i odlučni Benedikt XVI ne krije svoje pretenzije: i 2000. godine, kad je, kao kardinal Racinger objavio deklaraciju „Dominus Jezus“, i 2007, kad je odobrio odgovore na neka eklisiološka pitanja, koje je objavila Kongregacija za propagandu vere, Benedikt XVI je više nego jasan: Rimska crkva je Crkva u punom značenju te reči, a svi ostali hrišćani, koji ne priznaju papu, pate od izvesnog „nedostatka“.

Piše:  Vladimir Dimitrijević • 04. februar 2010 “Pečat”