У понедељак увече на радију „Ехо Москве“, у програму „Својим очима“ двоје руских новинара причали су слушаоцима о својим утисцима од посете Косову. Наше интересовање за овај програм било је условљено не само добро познатом тематиком, већ и чињеницом да смо мој колега Тимур Блохин и ја пре свега пола године прошли истим путевима.
Новинар „Еха Москве“ Алексеј Воробјов и специјални дописник руске новинске агенције Новости Олга Протасенко обишли су Косово у саставу велике делегације новинара, на позив једне структуре ЕУ.
„Било нас је око 30. Уосталом, једва да је могло бити говора о неком консолидованом новинарском ставу – каже Алексеј Воробјов. – У једном тренутку сви су се поделили на групице с обзиром на своје, чисто новинарске интересе“.

Већ од првих минута разговора постало је јасно шта је новинар „Еха Москве“ имао у виду. На питање о виђеном на Косову дати су сасвим различити одговори. Олга Протасенко је, вероватно, под снажним утиском од догадјаја у Косовској Митровици, почела брзо и емотивно да говори о сукобима Срба и Албанаца, о дејствима полиције Еулекса.
Међутим, реченицом „да се засада ограничимо на Приштину“, водитељка је вратила казивање на потребан колосек и Алексеј Воробјов наставио је лагану причу о мирном граду у којем се муњевито подижу нове четврти, о пијацама, мноштву странаца, архитектури…
И опет, осетивши да је куцнуо њен час, у разговор ступа специјални дописник агенције Новости.
„Како се мени чини, Приштина представља са архитектонског гледишта некакав хаос. Недалеко од џамије видимо православне храмове – истина, џамије изгледају знатно боље пошто су православни храмови забачени.
Воробјов је морао да јој се придружи:
„Све је у круг ограђено бодљикавом жицом. Тамо је створено неколико безбедносних кордона који се налазе на растојању од око 50 – 70 метара од зидова недограђеног 90-х година православног храма. Један од наших колега, покушавајући да стекне представу о томе шта се тамо дешава, изгребао је леђа, стомак, руке и ноге, али се увукао унутра, где је видео један натпис на албанском језику и трагове доконог боравка припадника друге вере“.
Зар тамо уопште нема Срба? – питала је водитељка. – 68 људи – одјекнуо је одговор.
„Састали смо се са једним од лидера српског становништва, Радом Трајковић, и она је рекла: „У Приштини се већ може говорити српски. И то је велико достигнуће медјународних организација. Али живети у Приштини Срби не смеју.“ – укључила се у разговор Олга Протасенко.
Да пропустимо разговор о самој госпођи Трајковић и другим специфичностима косовског парламентаризма. За наше слушаоце ће, пре, бити интересантнији разговор новинара са таксистом-Албанцем на путу из Приштине за Косовску Митровицу.
„Таксиста је испричао много занимљивих ствари – прича Воробјов. „Он је на путу из Приштине у Косовску Митровицу 2 или 3 пута показао куће, не насеља, већ појединачне куће које припадају Србима. Замислите: стоји насеље у којем има од 20 до 50 кућа и само једна од њих – он показује прстом на њу – припада Србима“.
„Али када показују прстом где станују Срби, они се вероватно не осећају баш комотно“ – сасвим разложно констатује водитељка.
„Ако Србин живи тамо, значи да се осећа комотно“ – каже Воробјов, признајући, истина, да није стекао осећај да Срби могу безбедно да бораве на територији Косова.
„До краја ово питање нисмо успели да разјаснимо“ — предаје се новинар после редовног покушаја водитељке да разуме речено. „Није јасно зашто Срби не могу да опстану у албанским насељима. Уосталом, ова ситуација је истоветна и за албанско становништво на српским територијама“ – додаје новинар „Еха Москве“.
У разговор поново упада Олга Протасенко.
„Али према тврдњама Срба, Албанци се доста добро осећају у низу српских насеља…“
Даље разговор природно прелази на тему живота Срба у Косовској Митровици, и на питање водитељке зашто они не одлазе у Србију, Олга Протасенко одговара:
„Више пута чули смо од представника медјународних организација и од политиколога да косовски Срби нису жељени гости у Србији“.
„А и зашто би били? Србија реализује свој политички интерес — додаје Воробјов. – Срби треба да остану, како се сматра, на свом родном тлу. Београд плаћа овим људима да они, не дај Боже, не оду некуд“.
А на подсећање водитељке да су на Косову сахрањени њихови преци и да тамо стоје њихове цркве, Воробјов износи своју верзију.
„Стичем утисак да ту ипак има више политике, пошто је читав север Косова гарантовани електорат Српске радикалне странке. То је јако приметно“.
Затим је кренуо разговор о исламу, наталитету, лепоти локалних жена, и ми смо се одмах сетили својих утисака који се мало разликују од ових. Све је тачно: жене су лепе, наталитет је нереалан, од радикалног ислама нема ни трага.
Потом, упадајући један другом у реч, руски новинари су причали о догађајима у Брђанима, где су и сами добили дозу сузавца. Али српска штампа је много писала о томе, тако да нећемо да то да наводимо.
Занимљиво је друго – прича о томе како косовски Срби реагују на руски говор.
„Занимљива прича – почео је Алексеј Воробјов своје казивање. –„Прегладнели, свратили смо у једну кафану у Грачаници, и пошто су људи чули да говоримо руски, на нашем столу се одмах појавило пиво. Тренутак касније пришао нам је човек са чашом вина, предложио да наздравимо, попили смо, трипут се пољубили, нисмо ни стигли да презалогајимо, тако да су нам храну запаковали за понети. Отишли смо пресрећни“.
Сумирајући резултате, питају вас: – „Зар вам није било тешко да посматрате како малтретирају вашу сабраћу Србе, којима су одузели земљу и које, уз то, трују гасом? – поставила је водитељка питање неког од слушалаца пред крај програма.
„Чини ми се да су сви криви – одговара Алексеј Воробјов. „Ако се сетимо шта су Срби урадили са Босанцима – тамо је 200 хиљада жртава, укључујући децу, жене, људе у годинама, а на Косову је од руку српских војника и радикала погинуло 15 хиљада“.
Тако је новинар Алексеј Воробјов сумирао резултате своје посете.
А ево које су биле последње речи дописника агенције Новости Олге Протасенко.
„Чини ми се треба да се смени неколико генерација пре него што људи забораве на све што је било раније и почну да мирољубиво коегзистирају. Време је у овом случају, вероватно, једно од најбољих средстава“.
Колегиница је у праву. Преостаје нам само да се схватимо колико времена треба да прође пре него што се ОВО заборави.
А сам разговор је оставио чудан утисак. Његову суштину је, сигурно, најбоље формулисао један од саговорника Алексеја Воробјова, високи функционер УНМИК-а: „Кад си на Балкану недељу дана, — пишеш књигу, после месец дана — чланак, али после годину дана боравка ништа нећеш написати“. Учинило ми се да су колеге спремне за писање романа.