BEOGRAD – U Aleji zaslužnih građana, na beogradskom Novom groblju juče je sahranjen Momčilo – Momo Kapor (1937-2010), slikar i pisac, autor više od četrdeset knjiga.

Poslednjem ispraćaju, po hladnom i snežnom danu, prisustvovao je veliki broj pisaca, slikara, glumaca, prijatelja, poštovalaca dela Mome Kapora. Na poslednji ispraćaj došlo je više stotina ljudi, ceo intelektualni Beograd. Došli su da ga isprate „obični“ Beograđani o kojima je kao svojevrsni hroničar ovoga grada neprestano pisao, ali i njegova braća po peru i kičici i ličnosti iz javnog i kulturnog života grada, Srbije i Republike Srpske.

Među nima bili su Ljubivoje Ršumović, Nikola Kusovac, Dušan Kovačević, Igor Mandić, Milorad Vučelić, Vuk Bojović, Rada Đuričin, Vojislav Koštunica, Radmila Hrustanović, Kornelije Kovač, Mirjana Bobić Mojsilović, Miloš Šobajić, Slobodan Rakitić, Adam Puslojić, Aleksandar Berček, Olja Bećković…
Opelo je služio vladika Atanasije Rakita, koji je potom govorio o njegovom životnom putu.
Opraštajući se od „sabrata i kuma“ akademik Matija Bećković rekao je da je smrt Mome Kapora prilika da se vidi je li Beograd živ, ili nije.
– I već na njegovom ispraćaju uveravamo se da da još živ 011, i da najvrelijim suzama oplakuje svog omiljenog pisca i najvoljenijeg građanina – rekao je Bećković.
Napisao je koliko jedno udruženje književnika i naslikao koliko cela likovna akademija, primetio je on i do poslednjeg daha zamajavao je smrt.

– Ovaj najgradskiji i najmoderniji pisac čiji su đonovi držali korak sa vremenom, ni za blago i slavu celog sveta nije dao ni svoj rodoslov, ni zemljani pod svoje kuće u Mirilovićima – istakao je Bećković.
Momo Kapor je, dodao je, bio je od onih ljudi koji ne mogu da ostare i ostao je mladić i u 73. godini.
– Smrt je odnela ono što je njeno. Dokopala mu se tela, ali njegovom delu nije naudila nego ga učinila još vidljivijim i neponovljivijim nego što je bilo – kazao je Bećković kome je Kapor u amanet ostavio da se skupu obrati na njegovoj sahrani.

Pre toga, u Skupštini grada Beograda, na komemoraciji, o Kaporovom delu govorili su Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, Dobrica Ćosić, Rajko Petrov Nogo, Miloš Šobajić i Veselin Simonović. Porodici su telegrami stizali iz čitavog sveta, na Internetu su objavljene desetine hiljada poruka. Telegram je stigao i od Arsena Dedića, a onda su se čuli zvuci pesme: „Oj, mladosti“…
Bista Mome Kapora biće podignuta na Adi Ciganliji u znak sećanja na tog književnika, slikara i novinara, najavio je gradonačelnik Beograda Dragan Đilas na komemoraciji.

Akademik Dobrica Ćosić je, opraštajući se od Kapora, rekao da je on bio umetnik „koji je svojim svestranim darom duhovno, estetski, životno, uticao na sve generacije rođene u drugoj polovini 20. veka“.
– Nema jugoslovenske devojke kojoj nije bila drugarica Ana Mome Kapora niti mladića kome ‘Provincijalci’ i ‘Foliranti’ nisu bile knjige koje su ih učile da postanu Beograđani – rekao je Ćosić.
– U Srbiji postoje zasada samo dva grada koji imaju svoje pisce: Vranje – Boru, a Beograd – Momu, rekoa je Ćosić i dodao da je Kapor bio „graditelj Beograda koji se preselio u njegove knjige i slike… on je lirski nostalgičar za Beogradom koga više nema“.

Na komemorativnom skupu Kaporova prijateljica, dramska umetnica Rada Đuričin izgovorila je jedan monolog iz predstave „011“ kojom je obišla svet.