Момо Капор отишао је за Београдом, којег више нема, за Сарајевом, којег нема, за земљом која је нестала. Речи о томе да заједно са човеком одлази читав свет понављају се врло често, али мало када је то тако тачно као данас, пишу руски поклоници писца.

У нашој земљи, нажалост, велико наслеђе Капора није тако познато и броји неколико публикација у часописима. Писца у Русији знају они који су својевремено подлегли магији српског језика. Сећања о томе како су се упознали са Капором, писцем и човеком, износе филолог, преводилац Ана Ростокина и новинар Анатолиј Поморцев.

Сваки текст Моме Капора је љубав на први поглед за читаоца, убеђена је Ана Ростокина.

 

Мислим да моја перцепција Београда уопште не би била таква да својевремено нисам прочитала текстове Капора. Чини ми се да ниједном другом писцу није пошло за руком да тако пренесе дух овог града. Неочекивано за себе откривате тај дух, којег вероватно више нигде на свету нема. И ако сте пре тога читали неколико прича Капора, видите да је све заиста тако како је он описао. У његовим књигама нема никаквих композиционих или стилистичких финеси, али сваки пут када читам његове приче, које знај скоро већ напамет, чудим се колико је тачно он умео да пренесе атмосферу ове земље. Када говорим гостима који долазе код мене у српску престоницу шта је тако посебно у њој, просто неочекивано хватам себе на мисли да цитирам Капора.

Једном ми се посрећило да га видим, наставља Ана Ростокина. Прошле јесени уручили су му књижевну награду и он је држао говор тим поводом. Видело се да је болестан. Чак се чинило да се са муком креће по просторији. Али када је почео да говори, променио се у тренутку. Капор се сам није смејао, али у сваком његовом гесту, у сваком осмеху било је јасно колико је њему самом забавна прича коју је причао, тако да је публика у сали почела да се кикоће после њега. Замислите озбиљне људе у пословним оделима који се кикоћу као деца.

Сматрам Мому Капора једним од најбољих писаца у историји српске књижевности, говори новинар Анатолиј Поморцев.

У Моми Капору су ме зачудили његова смиреност, апсолутна отвореност и умеће да комуницира са људима. Због професије разговарао сам са огромним бројем познатих људи, могу да кажем да је Момо Капор био пре изузетак него правило. То што знамо о познатима, мене, да кажем искрено, не инспирише превише. Момо Капор је до краја остао обичан човек, мада је био необичан.

Он је поседовао апсолутно жив језик, наставља Анатолиј Поморцев, конструкције које је користио у својим књигама су сочне и живе. Увек је био летописац свог времена, и при томе је уносио свој осећај догађаја које је описивао необично простим и доступним језиком. Желео бих да препоручим свим људима који желе да се упознају са српском књижевношћу да започну управо од Капора, закључује наш саговорник.

5.03.2010

«Голос России»