Постоје коинциденције које могу чак и најтрезвенијег човека учинити присталицом теорије завере.

Истогдана, 30. марта, са разликом од неколико часова дешавају се два значајна догађаја. У Хагу Међународни суд правде одбацује тужбу организације „Мајке Сребренице“ против УН, а у Београду Народна скупштина Србије усваја декларацију у којој се осуђује масовно убиство муслиманског становништва у овој босанској енклави 1995. године.
Заиста, чему тражити одштету за губитак рођака од УН, чије мировне снаге нису могле, нити су покушале да спрече трагедију, када су кривци – ево их – сами све признали. Њих и тужите.

Не изазива сумњу то да се збивања у Сребреници могу квалификовати само као злочин. Сумњу изазива друго – брзина и пренагљеност усвајања декларације у Скупштини Србије. Коме је она, заправо, била потребна?

Можемо сигурно рећи рећи да босанским муслиманима и рођацима жртава ова декларација ништане значи. Као што је и требало очекивати, нико у Сарајеву није поверовао у искреност српских посланика. Ево једног од карактеристичних коментара: „Усвајање декларације о Сребреници у Скупштини Србије без дефинисања овог злочина као геноцида – то је само нови удар задат жртвама геноцида и преживелим лицима.“

Узгред, пар речи о геноциду. По дефиницији, то су дејства усмерена на уништење неке националне, етничке, расне или верске заједнице. Таквим су у историји проглашени, на пример, истребљење Јермена у Турској 1915. и Јевреја од стране Немаца за време Другог светског рата. Геноцид у српској режији, ако прихватимо ову тврдњу босанских муслимана, испао је некако селективан и једнократан. Али и унутар српског друштва има оних који су инсистирали на укључивању дефиниције „геноцид“ у текст декларације. На то је подсетио наш саговорник, главни и одговорни уредник издања „Нова српска политичка мисао“ Ђорђе Вукадиновић.

– Већ сада у коментарима, и у свету, и у једном делу врло острашћене домаће јавности, која је на један, за нормалну земљу тешко замислив начин, увек у свакој ситуацији склона да навија, да држи страну антисрпским позицијама, у том делу домаће јавности, као и у једном делу већ, кажем, и регионалних првих реакција, па и неких међународних, практично се успоставља симетрија између злочина Холокауста и Сребренице, односно рата у Босни и Херцеговини. Ова резолуција у овом тренутку на неки начин представља обнављење, оживљавање духова, који су већ били у великој мери потиснути и маргинализовани.

Ово забрињава и Слободана Наградића, политичара из Републике Српске, потпредседника Партије  демократског прогреса.

– Мислим да је она непотребна. Она ама баш никакву корист не доноси Републици Србији, а Републици Српској може потенцијално донети велику штету. Наиме, у Сребреници заиста јесте да се догодио ратни злочин, и то нико не спори. Неколико стотина људи је убијено. Дакле на овај начин ће се на неки начин показати, да је било оправдано бомбардовати положаје војске Републике Српске 1995. године. А поготово да је оправдано било бомбардовати Републику Србију 1999. године. Према томе, политички гледано, од ове резолуције српски народ у основи има само штету, јер ће остати забележено да је Скупштина Републике Србије сама донела резолуцију. Дакле, један политички акт, у коме стоји, да српски народ, дакле, Република Србија, као држава, треба да се извини.

У том случају остаје главно питање: коме је и зашто уопште ова резолуција потребна? Ево мишљења Ђорђа Вукадиновића.

– Зашто је српска власт покренула ову иницијативу, да ли је то последица спољних притиска или резултат домаће погрешне политичке калкулације? Мени се чини да има и једног и другог. Вероватно има сумњиве домаће рачунице како би тиме Београд стекао неку врсту моралне и политичке супериорности у односу са својим суседима. Ја верујем да ће ефекат бити управо супротан и да су предлагачи резолуције фактички себи натоварили хипотеку геноцида.

Током дебата присталице усвајања декларације говорили су: на тај начин „ми данас преузимамо одговорност да са будућих генерација скинемо тешко бреме које су нам оставили појединци“. Све то врло лепо звучи, али с обзиром на данашњи однос светске јавности према улози Србије и Срба у балканским ратовима крајем прошлог века, једва да ће се усвојена декларација сматрати индулгенцијом за будуће генерације. Пре, ће бити схваћена као искрено признање. Према томе, она и Србији није од велике користи.

У чему је онда ствар? Коме је и зашто ова декларација потребна? Да се вратимо на почетак, на одбацивање тужбе „Мајки Сребренице“ против УН. Ако УН нису криве, нису криви ни холандски војници који су тада чували Сребреницу. Холандија већ више година заредом тражи од Србије главу генерала Младића да би збацила са себе одговорност за те догађаје. Али сада, пошто су Срби признали сопствену кривицу, потрага за генералом може и да престане – Холандија је задовољена. А то значи да је са пута Србије у ЕУ уклоњена још једна препрека.