Šta je pozadina odluke Sabora SPC o umirovljenju, zašto mu je zabranjen povratak na Kosovo, kome smeta borba za svetu srpsku zemlju, da li je pravoslavlje na iskušenju, ima li Crkve bez vernika, te kako izgleda put od episkopa do političkog neprijatelja, govori u razgovoru za „Pečat“ njegovo visoko preosveštenstvo umirovljeni vladika raško-prizrenski  Artemije

Nekada su kao učenici i duhovni sinovi Ava Justina, u manastiru Ćelije boravili sada umirovljeni vladika raško-prizrenski Artemije, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, umirovljeni zahumsko-hercegovački vladika Atanasije i vladika bački Irinej. Učenici Justinovi smatrani su duhovnim istočnicima srpskog naroda. Na nedavno održanom Saboru, kao veliki duhovnik, mislilac i pisac, proganjan, smenjivan, zabranjivan i osporavan, Ava Justin je kanonizovan. Na zasedanju istog Sabora kažnjeno je njegovo prvo duhovno čedo, a tome su, kako u razgovoru za „Pečat“ objašnjava umirovljeni vladika raško-prizrenski Artemije, uglavnom doprinela preostala trojica njegovih sinova. „To je činjenica koja zbunjuje ili sama po sebi mnogo govori“.

Odluka o Vašem novom statusu koju je doneo Sabor zvanično je predstavljena kao penzionisanje, da bi se kasnije moglo čuti da je ipak reč o razrešenju. Pojasnite nam koji je tačno vaš status i gde ćete Vi sada?

Vest o penzionisanju se po nekoj inerciji ponudila novinarima, jer valjda je to lakše narodu objasniti nego reći da sam umirovljen. Sada sam ja umirovljeni vladika. Ne, dakle penzioner i ne penzionisani, ne bivši, već upravo umirovljeni vladika, razrešen upravljanja eparhijom. A gde ću sada… Vidim da neki znaju odgovor na to pitanje, te pominju Ćelije i manastir Fenek i to pre nego što sam i sam stigao da o svemu razmislim. Zato moram da kažem da odgovor na to pitanje nemam. Razmišljam ne samo o mestu gde mogu da se smestim, pristojno sa svojom bratijom koja će biti uz mene, već i da nađem brata koji će me primiti. Ima ponuda od pojedinih vladika, ali ne bih sada to da otkrivam.

Na Kosovu ste kao monah i kasnije episkop proveli 30 godina. Kako doživljavate zabranu da se kao umirovljeni vladika vratite na Kosovo i šta je suština te zabrane? Čega se Sinod plaši?

To objašnjenje trebalo bi da ponudi neko iz Sinoda, kao što bi trebalo i da usledi odgovor na pitanja zašto je sve ovo trebalo, zašto na ovakav način da se desi, zašto ovom brzinom i zašto u vreme početka uskršnjeg posta. Sve su to pitanja na koja nemam odgovor. Međutim, mogu da kažem da u razlozima izbijanja afere u Eparhiji raškoj-prizrenskoj i daljem toku dešavanja leži i odgovor na pitanje zašto mi je zabranjen povratak. Postoji odluka Sabora doneta iz 90-ih godina prema kojoj svaki episkop može da odabere jedan manastir u svojoj eparhiji u kome bi, u slučaju povlačenja, penzionisanja ili starosti, mogao da ostane. Ako svi manastiri, po Ustavu SPC, pripadaju episkopu koji je nastojatelj i staratelj onda je odluka na njemu u kom manastiru u svojoj eparhiji želi da živi, odnosno u manastiru koji je bliži njegovom srcu. Na mene se ta odluka Sabora ne odnosi. Moram da kažem da sve ovo što se desilo i što se dešava, počev od uskraćivanja ovog prava, ima veze sa činjenicom da sam u ERP proveo 33 godine, 13 godina kao iguman manastira Crna reka, godinu dana kao profesor u Prizrenu i 19 godina kao vladika raško– –prizrenski.

Moja veza sa eparhijom traje pola moga života. Pola života koga čine godine obrađivanja vinograda, obnove manastira, duhovne obnove u narodu i monaštvu, zatim ratnog sukoba 1998. godine, vanrednog, ratnog stanja, bombardovanja, okupacije NATO snaga, te progona srpskog življa, rušenja preko 150 crkvi i manastira i najzad proglašenja nezavisnog Kosova. U svim tim situacijama bio sam sa svojim narodom, brinuo o njemu u duhovnom pogledu, hranio ga u narodnim kuhinjama, čeličio ga i hrabrio da ostane u teškim i nemogućim uslovima. Radio sam ono što je dužnost svakog roditelja da brine o svojoj deci i brinuo sam o narodu i Crkvi. Posle svega sigurno da mi je teško pala odluka da više ne smem da imam nikakav kontakt sa tim narodom koji je znao da ceni naš rad i koji zna da kaže samo onako kako jeste.

Rekli ste da ćete se povući u manastirsku keliju sa vašom bratijom. Šta će biti sa bratstvima u manastirima Crna reka, Zočište, Sveti Arhangeli, Deviči i drugim od kojih su neki, nakon vašeg penzionisanja tražili kanonski otpust. Da li će se ispod vašeg krova naći mesta za ove beskućnike?

Trebalo bi da znate da sam ja bio ne samo episkop raško-prizrenski već i duhovnik svim mojim manastirima i monaštvu. Jesam razrešen uprave eparhije, ali ne i dužnosti duhovnika za svoje monahe. Taj odnos koji se uspostavi je neraskidiv, pa kao što otac može da živi ko zna gde, a da uvek ostane otac svoje dece, tako će oni i dalje biti moja duhovna deca, ma gde ja bio. Pitanje monaštva je veliko pitanje o kojem je trebalo da vode računa članovi Sinoda i Sabora. Na sednici Sinoda u februaru posle saopštene odluke o privremenom razrešenju upravljanja ERP doslovno sam rekao: „Oci i braćo, ovom odlukom vi ste bacili atomsku bombu na Kosovo i Metohiju. Videćete šta će se desiti“. To se i desilo i dešava se od prvog dana. Monaštvo se razbilo. Neki su prihvatili moj savet da ostanu gde jesu, neki to nisu mogli. Monasi će svakako tražiti mesto u eparhiji u kojoj budem bio ili drugima kako bi se i dalje zadržala ta duhovna veza. Ja sada tražim mesto gde ću boraviti u budućnosti, ali tu neće biti mesta i za sve moje monahe, jer to nije moguće.

„Pečat“ magazin