Владика Артемије Радосављевић првог дана Божићњег поста служио је литургију у цркви Светог Јована Претече у шумадијском селу Љуљаци. Црква у Љуљацима била претесна да и у суботу 04. децембра када је Владика Артемије поново служио литургију прими вернике из целе Србије

Богослужењу је присуствовало више од хиљаду људи из целе Србије. С обзиром да нису очекивали толики број људи, монаси који живе у Љуљацима нису имали довољно нафоре да поделе свим верницима, иако су је спремили за око хиљаду душа. За друго служење литургије владике Артемија монаси су се озбиљније припремили па је све протекло у најбољем реду.

Он је Тањугу рекао да не жели да коментарише досадашње одлуке „црквеног врха“, као ни оне које, како се верује, предстоје. Најавио је да ће, без обзира на то „шта му следи“, литургију „служити“ и у недељу.

Бивши епископ рашко-призренски је у свом обраћању присутнима говорио о екуменизму као о „навећој пошасти“. Поновио је да се не одваја од једне Свете апостолске цркве, ни од Светих апостола, ни од Светог Саве, ни од Светих Николаја и Јустина. Додао је да не осуђује ни оне који се одвајају, али да, нажалост, „они сами својим поступцима на себе навлаче проклетство“, пренео је отац Ксенофонт, донедавно јеромонах у манастир Свет Архангел код Призрена.

Мада је на новембарском заседању Светог архијерејског сабора СПЦ рашчињен и враћен у ред монаха, бивши епископ рашко-призренски Артемије ову одлуку, како је више пута поновио, оцењује неканонском и ништавном, као и претходне одлуке црквених власти које су донете у вези са њим, а своју донедавну Епархију рашко-призренску сматра неканонски узурпираном.

На црквеном поседу тренутно живи петнаестак калуђера следбеника бившег владике Артемија, а богомоља са пратећим црквеним здањем и осам хектара земље је задужбина протојереја-ставрофора Томислава Марковића и његове супруге Милице из Дортмунда у Немачкој. Њих двоје су и сахрањени у крипти испод цркве, а пре упокојења деценијама су живели у Енглеској и Немачкој где је отац Тома служио као војни свештеник за све православне војнике и официре у тим земљама.

Мада му је првобитна идеја била да посед постане метох манастира Враћевшница, прота Тома је, према речима његових рођака, наследство од мајке тестаментом завештао “српском народу у Епархији жичкој”, а не „раскалашној власти, како државној тако и црквеној“, уз напомену да ће се Бог „постарати да задужбина служи својој намени“.

Након овог сазнања надлежни владика жички Хризостом је забранио монахињама Врацевшнице да долазе иако су раније радо посећивале богомољу у Љуљацима, у којој је прота Тома крстио чак и једног Немца чија је жеља била да постане православац, не зато што је деценијама био српски зет, већ пре свега да и тако искаже солидарност са Србима за време НАТО бомбардовања 1999 године. Прота Тома и протиница Милица били су велики добротвори широке руке и топлог срца. Са православном заједницом Свети Петар Цетињски из Дортмунда стипендирао је 300 деце без родитеља, српске ратне сирочади са простора бивше СФРЈ. Када се упокојио 2004. године опело му је служио митрополит Амфилохије Радовић, пријатељ из студентских дана са Богословског факултета у Београду.

У Цркви апсолутно нису расположени да коментаришу понашање бившег владике рашко-призренског кога је Свети архијерејски сабор на јесењем заседању лишио епископског чина и вратио у ред монаха. У СПЦ сматрају да Артемијево понашање најбоље говори о њему самом. Због грубог кршења црквених правила за Артемијеве грехе сада је надлежан епархијски суд који би у наредном степену могао да га „одлучи“ од Цркве. „Одлучивање“ од Цркве значило би враћање Артемија у ред цивила са именом добијеним при рођењу и без икаквих црквених права.

Народ, очигледно са Црквеним властима не дели то мишљење и све више њих сматра да је владика Артемије сасвим неканонски и неправедно смењен од стране екуменског Синода СПЦ а по захтеву Тадића и политичког врха Србије. По налогу ЕУ треба отпочети пријатељске преговоре са Косовом, а непослушни владика Артемије као епископ рашко-призренске епархије у тим преговорима може бити озбиљна сметња. Народу су све ове ствари врло јасне и зато владики Артемију и на овај начин жели да ода признаје.

Како је све то изгледало у цркви Светог Јована Претече у шумадијском селу Љуљаци најбоље је видети на сликама јер слика говори хиљаду речи