БЕ­О­ГРАД – Умео је да уђе у ду­шу на­ро­да кроз сво­ја де­ла и да спо­зна све вр­ли­не и ма­не, све за­слу­ге, али и гре­хе Ср­ба у де­це­ни­ја­ма ко­је су по мно­го че­му би­ле, за све нас, пре­суд­не.

Ве­ли­ки књи­жев­ник и афо­ри­сти­чар, Бра­ни­слав Бра­на Црн­че­вић, у че­твр­так се ви­нуо у пан­те­он веч­них ве­ли­ка­на на­ше кул­ту­ре, оста­вља­ју­ћи иза се­бе де­ло не­про­ла­зне вред­но­сти, а он сам је, по­пут ње­го­вог ју­на­ка из при­че „Бо­со­но­ги и не­бо“, на ко­јој смо сви од­ра­сли, до­та­као не­бе­ски свод веч­но­сти и не­за­бо­ра­ва.

Бра­на Црн­че­вић ро­ђен је 8. фе­бру­а­ра 1933. го­ди­не у Ко­ва­чи­ци у Вој­во­ди­ни. У Бе­о­град по­чи­ње сту­ди­је на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту. Црн­че­вић је био књи­жев­ник, афо­ри­сти­чар, но­ви­нар, а не­рет­ко и сце­на­ри­ста. Но­ви­нар­ску ка­ри­је­ру за­по­чео је у ли­сто­ви­ма „Јеж“ и „Ду­га“, као и у ли­сту за де­цу „Ма­ли јеж“. Та­ко­ђе је об­ја­вљи­вао ко­лум­не у ра­зним ли­сто­ви­ма и ча­со­пи­си­ма, ме­ђу ко­ји­ма су „НИН“ и „По­ли­ти­ка“. Сво­ју пр­ву књи­гу за де­цу „Бо­со­но­ги и не­бо“ об­ја­вио је 1963. го­ди­не, а не­што ка­сни­је и пр­ву збир­ку афориз­ам­а ­„Пиши­ ка­о што ­ћут­иш­“. На ­књ­ижевну с­цен­у ­је ступио­ под ­псеудонимом Вин­он­ Румс­ки ­и Брани­сл­ав БИП.­ За ств­аралачки­ до­принос­ с­авреме­но­м ­из­разу ­у књиж­ев­ности за д­ецу­ добио ­је­ 198­7. годин­е ­на­граду „Змајеви­х ­де­чј­их иг­ара“.­

Књиже­вна кри­ти­ка Црнч­ев­и­ће­ва дела оц­ењује ­као ос­ећајна, је­дноставн­а и бај­к­ови­та, што га п­репоруч­ује к­ак­о деци,­ та­ко и ­одрас­ли­м ­читаоцима. За г­ра­ђу своји­х ­дела, он ­уз­има ств­арне, ­ра­зи­гране­, али и ­ту­жне­ слике жи­вота. Књи­жев­не теме обрађивао је као анегдоте са хумором и иронијом. Теме афоризама које је објављивао углавном су карактер Срба и проблеми државе.

Брана Црн­че­вић је био и по­ли­тич­ки ан­га­жо­ван, а мно­ги га пам­те као до­брог при­ја­те­ља бив­шег пред­сед­ни­ка Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа. Био је и за­го­вор­ник не­ви­но­сти Ра­до­ва­на Ка­ра­џи­ћа пред Ха­шким три­бу­на­лом и члан нај­пре Срп­ске ра­ди­кал­не стран­ке, а по­том, по­сле це­па­ња те стран­ке, пре­ла­зи у Срп­ску на­пред­ну стран­ку.
Ве­ли­ки књи­жев­ник био је оми­љен и ме­ђу сво­јим ко­ле­га­ма, од ко­јих су се мно­ги огла­си­ли по­во­дом ње­го­ве смр­ти.

Књи­жев­ник и ду­го­го­ди­шњи Бра­нин при­ја­тељ Ра­до­мир Сми­ља­нић ис­ти­че да је по­сле Црн­че­ви­ће­ве смр­ти остао је­дан те­жак уз­дах, као и по­сле смр­ти Ка­по­ра.

– Из­гу­би­ли смо још јед­ног ве­ли­ка­на. Са Бра­ном сам дру­го­вао још од 1967. го­ди­не ка­да су би­ле на­пад­ну­те „Књи­жев­не но­ви­не“, чи­ји је глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник био Та­на­си­је Мла­де­но­вић, бо­рац про­тив Ти­то­ве дик­та­ту­ре. Сви чла­но­ви Ко­му­ни­стич­ке пар­ти­је на­пу­сти­ли су ре­дак­ци­ју, оста­ли су са­мо Та­са и Ка­пор, ко­ји је по­звао Бра­ну, а Бра­на ме­не. У три на­вра­та Град­ски ко­ми­тет по­ку­шао је да за­тво­ри „Књи­жев­не но­ви­не“, али их је Црн­че­вић сво­јим за­ла­га­њем од­бра­нио – при­се­ћа се Сми­ља­нић, до­да­ју­ћи да је у то вре­ме та­кав по­сту­пак сма­тран за ве­ли­ку гра­ђан­ску хра­брост, што је би­ла Бра­ни­на од­ли­ка и ка­сни­је то­ком жи­во­та.

– Са јед­ним ве­ли­ким оком пу­ним ту­ге ис­пра­ћам Бра­ну, а са дру­гим, ра­до­сни­јим оста­јем, јер је Црн­че­вић оста­вио иза се­бе за све нас гран­ди­о­зно де­ло – за­кљу­чио је Сми­ља­нић.

Пи­сац Мла­ден Гве­ро ка­же да је Бра­на увек у дру­штву био глав­ни.

– Ни­је го­во­рио мно­го, али, ка­да би при­чао, ре­чи­ма би би­ло те­сно, а ми­сли­ма ши­ро­ко. Та­ко је би­ло и са ње­го­вим де­ли­ма, у ко­ји­ма се из­ра­жа­вао крат­ком фор­мом. Био је сја­јан чо­век, за­пра­во, исто­вре­ме­но јед­но ве­ли­ко де­те. За­то и на­сло­ви ње­го­вих књи­га пред­ста­вља­ју игра­ри­ју – ка­же Гве­ро.

Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, Бра­на је во­лео љу­де око се­бе, дру­же­ња, ча­ши­цу и до­бру хра­ну.

– Пре де­се­так да­на сам се чуо са њим, ре­као сам му да се др­жи, али је он знао да у то­ме не­ће ус­пе­ти – ка­же Гве­ро, до­да­ју­ћи да у на­шем дру­штву ин­те­лек­ту­ал­ци ти­па Бра­не Црн­че­ви­ћа про­ла­зе го­то­во нео­па­же­но, што је вр­ло ло­ше за бу­дућ­ност.

Књи­жев­ник Ми­ло­ван Ви­те­зо­вић ис­та­као је да је Бра­на Црн­че­вић умео да го­во­ри и имао шта да ка­же.

– То су сви при­зна­ва­ли, без об­зи­ра да ли су се сла­га­ли са њим или не. Са Ду­ша­ном Ра­до­ви­ћем и Ми­ло­ва­ном Да­ној­ли­ћем уте­ме­љио је но­во срп­ско пе­сни­штво за де­цу, а као је­дан од пр­вих афо­ри­сти­ча­ра и као уред­ник „Је­жа“ из­вео је пле­ја­ду са­ти­ри­ча­ра и афо­ри­сти­ча­ра – ка­же Ви­те­зо­вић.
Књи­жев­ник Рај­ко Пе­тров Но­го ре­као је да је са од­ла­ском Црн­че­ви­ћа „оти­шао је­дан ва­жан чо­век и глас ко­ји је имао ши­ро­ку аку­сти­ку.“
– Ста­рост и бо­лест не­ке љу­де про­леп­ша, а не­ке по­ру­жни. Гле­дао сам Бра­ну Црн­че­ви­ћа ка­ко се, ис­по­шћен и оце­ђен, те­ле­сно га­си, а оста­је при­бран и у при­бра­но­сти про­леп­шан. Опра­штао се од све­та и при­ја­те­ља са ме­лан­хо­лич­ним осме­хом Срем­ца ко­ји је раз­у­ме­вао и во­лео љу­де баш за­то што је знао ко­ли­ко су ра­њи­ви и сла­би – ис­та­као је Но­го.
Црн­че­ви­ћев из­да­вач Ми­ро­слав То­хољ ре­као је да је Црн­че­вић био ве­ли­ки афо­ри­сти­чар, ко­ји се ра­до­вао сва­кој књи­зи и по­кла­њао их при­ја­те­љи­ма.
– Све ре­че­ни­це ко­је је из­го­ва­рао при­ват­но и јав­но зву­ча­ле су као афо­ри­зми, та­ко да су одав­но по­ста­ле не­ка вр­ста но­ве срп­ске књи­жев­но­сти – ка­же То­хољ.

Ко­ме­мо­ра­тив­на сед­ни­ца СНС за Бра­ну Црн­че­ви­ћа
Срп­ска на­пред­на стран­ка одр­жа­ће ко­ме­мо­ра­тив­ну сед­ни­цу по­во­дом смр­ти свог ис­так­ну­тог чла­на и ве­ли­ка­на срп­ске књи­жев­но­сти Бра­не Црн­че­ви­ћа, са­оп­ште­но је из те стран­ке. Та­чан да­тум и вре­ме сед­ни­це ни­су са­оп­ште­ни, као ни да­тум са­хра­не Црн­че­ви­ћа. СНС на­во­ди да је од­ла­ском Црн­че­ви­ћа Ср­би­ја из­гу­би­ла ве­ли­ка­на до­ма­ће књи­жев­но­сти, чи­ја су де­ла слу­жи­ла мно­гим ге­не­ра­ци­ја­ма као ин­спи­ра­ци­ја и ис­ти­че да ће ње­го­ва по­ли­тич­ка ми­сао оста­ти во­ди­ља срп­ским на­пред­ња­ци­ма у бу­дућ­но­сти.

Аг. – Д. Ђ – С. М.