SAVO ŠTRBAC, PREDSEDNIK INFORMACIONO-DOKUMENTACIONOG CENTRA VERITAS

“Po nama je taj plan živ, naši su ga parafirali, a ne odbili u januaru 1995. godine, kako to tvrde Hrvati. Prihvatili su ga i u Ženevi i u Beogradu”

Ni petnaest godina posle hrvatske akcije “Oluja” na Republiku Srpsku Krajinu nema pomirenja, niti jedinstvenog stava oko nje. Dok se u Hrvatskoj 5. avgust slavi kao dvostruki državni praznik, dotle prognani Srbi, kao i oni u matici, smatraju da je toga dana počinjen pogrom nad tim stanovništvom, i taj dan obeležavaju paljenjem sveća i pomenima žrtvama u pravoslavnim hramovima. Čak su ovog 5. avgusta i između rukovodstava Srbije i Hrvatske bljesnule varnice oko ocene tog čina, uprkos zajedničkim najavama da će se sve učiniti da dođe do pomirenja dvaju naroda i na ovom području. U prigodnim tekstovima, a u hronološkim pregledima onoga što se događalo u Kninu, i oko njega avgusta 1995. godine, često se pomene i plan Z-4. Gotovo niko ga ne pominje u smislu njegovog aktiviranja, osim Save Štrpca i članova “Veritasa”, koji tvrde da je plan Z-4 živ, da su iza njega stali najznačajniji svetski akteri, te da je on pravi put za rešavanje srpsko-hrvatskog pitanja u Hrvatskoj. Savo Štrbac kaže za “Akter” da plan Z-4 nisu odbili Srbi, kako se tvrdi, već Hrvati.

“Galbrajt i nije bio uključen u pregovore između Hrvatske i SAD i NATO, već je to radio neki vojni ataše i da je tako dato zeleno svetlo Hrvatskoj da napadne Krajinu, pod uslovom da se štite pripadnici UNPROFOR-a i civili, odnosno da se poštuje Ženevska konvencija”

Posle petnaest godina vi sada tražite primenu plana Z-4. Nije bilo nekih reakcija na taj zahtev?

Bilo je reakcija i ove godine sa hrvatske strane, dok ovde u Beogradu niko ne reaguje na takve stvari. Mnogi će reći, posebno Hrvati, da su Srbi odbili plan Z-4, ali to nije istina. Bio sam prisutan u Kninu, kao sekretar Vlade, kad su ambasadori na čelu sa američkim Piterom Galbrajtom doneli taj plan januara 1995. godine, i delegacija Srpske Krajine, koju je predvodio tadašnji predsednik Milan Martić, rekla je doslovce: „Mi ovaj plan nećemo uzeti u ruke, jer ne znamo šta on sadrži, sve dok ne vidimo kakva će biti sudbina UNPROFOR-a.“ Već je bilo najavljeno da će u martu mesecu UNPROFOR promeniti i ime i mandat i to se i desilo, tako da je UNPROFOR postao UNCRO (skraćenica znači Ujedinjene nacije Hrvatska), a mandat je predviđao da UNCRO izađe na avnojevske granice Hrvatske, kao što je i urađeno. Pre toga je UNPROFOR bio razmešten po sistemu mrlja od mastila po Krajini i nije bio na granicama, bar ne prema Republici Srpskoj.

To je onda značilo da treba da štiti granice Hrvatske?

To je značilo upravo to, kao i da je Krajina otpisana, iako Vensov plan nije prejudicirao političko pitanje. Kada su u januaru 1992.godine došli i razmestili se po sistemu mrlja, već tada je bila puštena vest da će se menjati mandat i naziv, što se kasnije i dogodilo. Svakom razumnom čoveku jasno je šta znači kad UNPROFOR izađe na granice Hrvatske. Posebno je to bilo jasno Srbima iz Krajine, koji su te 1995. godine, kada se razgovaralo o planu Z-4, već četvrtu godinu imali svoju državu, doduše, međunarodno nepriznatu. Desila se promena imena i mandata “plavih šlemova” od UNPROFOR-a u UNCRO, i oni su te 1995. godine u martu izašli na avnojevske granice Hrvatske. A mi smo u Zapadnoj Krajini bili vezani za Srbiju preko Republike Srpske i sve je išlo preko nje, od razmene ljudi i dobara, do oružja.

NI TRUNKA SRAMA ZBOG “OLUJE”

Može li nešto da pomogne i kraj suđenja hrvatskim generalima u Hagu, jer su optuženi upravo za zločine u “Oluji”?

Eto, to suđenje generalima Gotovini, Markaču i Čermaku je u završnoj fazi pred tim međunarodnim krivičnim tribunalom. Optuženi su za zločine u “Oluji” i nakon nje u sektoru Jug. Onovna teza te optužnice je da su optuženi generali, zajedno sa ostalima, kroz udruženi zločinački poduhvat, na čijem čelu je bio Franjo Tuđman, očistili prostor, ne koristi se reč etnički, ali kad sve to pročitate ispada to, jer se kaže da su Srbima uništili staništa, proterali ih, ubijali, zatvarali, rušili sve u cilju da se ne vrate. Ako to nije genocid, onda je to etničko čišćenje. Očekuje se i presuda do kraja godine, ali to Hrvatskoj ništa ne znači, oni i dalje imaju svoju deklaraciju o “Oluji” kao najsvetlijoj bici. Nema ni trunke srama. Fantastični dokazi su izvedeni, još se čekaju Topnički dnevnici. Mi smo u kontratužbi protiv Hrvatske zatražili da sud naredi da se zabrani, odnosno izbriše iz hrvatskih zakona ovaj dvostruki praznik 5. avgusta. Kako može jedna država da postane članica EU ako slavi dan kada je proterala kako oni kažu “svoje građane”, uništila im kompletna staništa i sve ono što je podsećalo na srpstvo?

Jesu li vam ikada ponovo ponudili taj plan posle prvog razgovora?

Bilo je to 2. avgusta 1995. godine. Na poziv međunarodne zajednice, čiji je predstavnik bio Tornvald Stoltenberg, u Ženevu su otišle delegacije Hrvatske i Republike Srpske Krajine. Nisu sedele u istoj prostoriji, pa su medijatori išli čas jednima, čas drugima sa planom od sedam tačaka, koji je garantovao da neće biti daljih ratnih sukoba i ubijanja, i koji je predviđao postepenu normalizaciju odnosa i početak razgovora o političkom pitanju. Treća tačka tog nacrta sporazuma predviđala je da se počnu voditi razgovori o konačnom rešenju srpsko-hrvatskih odnosa u Hrvatskoj, a da kao osnova posluži taj plan Z-4. Srpska delegacija je taj dokumenat parafirala, potom su medijatori otišli kod Hrvata, koji kad su videli srpski potpis, a nisu to očekivali, rekli: “A mi to ne želimo da potpišemo, tražimo bezuslovnu kapitulaciju.”

Zašto nisu hteli da potpišu?

Sve je bila farsa, pa i odlazak njihove delegacije u Ženevu. Tuđman je u međuvremenu, u dogovoru sa najbližim rukovodstvom, doneo 31. jula odluku na Brionima da se krene s akcijom “Oluja” na RSK. Bilo je podignuto 200.000 vojnika, a 137.000 ih je direktno učestvovalo u napadu na Krajinu na UNPA sektore jug i sever. Tome treba dodati i značajne snage Petog muslimanskog korpusa iz Bihaća, koje su istovremeno, kad je krenula hrvatska “Oluja”, prešle preko tih granica u BiH i napali Kordun, Liku, posebno kolone izbeglica koje su išle sa Korduna, Banije, od Gline prema Dvoru.

Gde je u celoj priči američki ambasador Piter Galbrajt?

Valja reći da je trećeg avgusta u Beogradu u američkoj ambasadi održan sastanak sa Galbrajtom, koji je bio najznačajniji ambasador u Hrvatskoj, kao predstavnik najjače sile u to vreme i najvažnije članice NATO. Milan Babić, kao predsednik vlade RSK, toga dana je razgovarao sa Piterom Galbrajtom i pristao na uslove koje je međunarodna zajednica postavila. Galbrajt je iste večeri otišao u Zagreb i sreo se s Tuđmanom, koji je odbio da prihvati ponuđeni plan, pošto je već doneo odluku da sutradan 4. avgusta pokrene akciju “Oluja”. Posle se ispostavilo da Galbrajt i nije bio uključen u pregovore između Hrvatske i SAD i NATO, već da je to radio neki vojni ataše i da je tako dato zeleno svetlo Hrvatskoj da napadne Krajinu, pod uslovom da se štite pripadnici UNPROFOR-a i civili, odnosno da se poštuje Ženevska konvencija.

JESTE LI VI, KAO NEVLADINA ORGANIZACIJA POKUŠALI DA LOBIRATE U SVETU
ZA PLAN Z-4?

“To i radimo, ali mi ne možemo doći do velikih imena i državnika. Imamo taj nevladin sektor i kolege nas razumeju, ali za lobiranje, za promenu istorijskog točka, porebno je daleko više. Vi znate da je lobiranje veoma skupa stvar, ako ne parama, onda privilegijama. Mi u “Veritasu” imamo godišnji budžet od 30.000 evra. Meni se kolega Amir Mušović iz BiH, koji vodi komisiju za Srebrenicu, smeje kad krenemo na put. Kaže: “Ti krećeš bez pare i dinara, a ja imam otvoren račun.” Tako oni mogu na svim kontinentima da otvaraju izložbe, da čak školskoj deci plaćaju da pišu zadatke na tu temu, da daju skupe nagrade, da plate najvažnije ličnosti iz sveta. Mi malo lobiramo i ja se čudim da i ovoliko uspevamo i pored toga što je Hrvatska sve preduzela da degradira moj i rad “Veritasa”. Otišlo se tako daleko da su snimili seriju od pet-šest epizoda pod naslovom “Samo Savo Srbina spasava”. Šta se u toj seriji izgovori na moj račun, teško je prepričati, a to se emituje uoči državnih praznika”.

Ali zašto sada posle 15 godina tražite aktiviranje i primenu plana Z-4, kada je, čini se, sve gotovo?

Po nama je taj plan živ, naši su ga parafirali, a ne odbili u januaru 1995. godine, kako to tvrde Hrvati. Prihvatili su ga i u Ženevi i u Beogradu. Mi Srbi i dalje smatramo da je taj dokument veoma važan, s obzirom na to da se zna ko stoji iza njega i šta je predviđao. A taj plan Z-4 su napravili, i iza njega stoje imena, ambasadora najvećih sila i najvažnijih država sveta. Pored Galbrajta, bio je tu Rus Kerestedžijanc, predstavnici UN i EU. Ima li išta jače od toga i u današnje vreme od tih država i organizacija.

Da li mislite da bi te države, koje su napravile plan Z-4 i ponudile ga obema stranama, i danas stale iza njega?

Mislim da bi. Znate šta meni govore predstavnici iz sveta kad dolaze u Beograd? Uvek mi govore da Srbija, u kojoj nas ima najviše, treba da žešće diplomatski i pravnim sredstvima traži prava Srba iz Hrvatske, između ostalih i statusna prava. Mi smo u Hrvatskoj bili konstitutivni narod, a u tom našem zahtevu za aktiviranjem plana Z-4 stoji da nam i odluka MSP daje velikog povoda i razlog više da tražimo rešenje tog našeg statusa. “Tražili smo aktiviranje tog plana, između ostalog i zbog toga što Hrvati tvrde da se Srbi ne vraćaju, da ih nema dovoljno. I prethodni predsednik Mesić je govorio da je povratak izbeglih Srba za Hrvatsku prioritetno pitanje, ali u praksi se ništa nije uradilo da se Srbi vrate. Neka nam vrate stanarska prava u 42.000 stanova, u kojima je živelo gotovo 200.000 ljudi”

Zar ti iz sveta, sa kojima razgovarate, ne peru ruke, na neki način, kada savetuju da Srbija zahteva sve to, ako se zna šta se u međuvremenu događalo?

Pa ja vam kažem – ako nećete tražiti ništa, neće vam niko ništa i dati. Ako to traži “Veritas” i Savo Štrbac i nema podršku makar i jedne države i to, pre svega, matične, gde nas je najviše, onda to nije ništa. S druge strane, razlog više da mi to tražimo leži i u tome što i nakon 15 godina ti srpsko-hrvatski odnosi se nisu daleko pomerili od ratnih dana. Tražili smo aktiviranje tog plana, između ostalog i zbog toga što Hrvati tvrde da se Srbi ne vraćaju, da ih nema dovoljno. I prethodni predsednik Mesić je govorio da je povratak izbeglih Srba za Hrvatsku prioritetno pitanje, ali u praksi se ništa nije uradilo da se Srbi vrate. Neka nam vrate stanarska prava u 42.000 stanova, u kojima je živelo gotovo 200.000 ljudi.

Sada se sprema neki novi model za obezbeđenje stanova za povratnike?

Sad i gospodin Pupovac (Milorad Pupovac, predsednik Srpskog nacionalnog veća, prim.aut.) priča o donatorskoj konferenciji na kojoj će se prikupiti 100 miliona evra, kako bi se rešio stambeni problem bivših nosilaca stanarskog prava. Molim vas lepo, pa to što smo mi tamo imali vredi, bar, tri milijarde evra. Do juče su svi kritikovali taj problem stambenog zbrinjavanja u Hrvatskoj, sad svi to hvale, čak i Srbi u Hrvatskoj na čelu s Pupovcem. Znači, vreme radi za Hrvatsku. Dozvolili su im i preostala tri poglavlja u pregovorima za ulazak u EU i među njima ovo najvažnije – pravosuđe i osnovna prava. Kažu, otvorili smo im ta poglavlja, ali ih nećemo zatvoriti dok ne reše ovo na šta mi ukazujemo. A na šta ukazuju – na diskriminaciju, na dvostruke standarde, na to da je procesuirano manje od dva posto oružanih snaga Hrvatske u odnosu na ukupnu brojku, dok su sve ostalo pripadnici neprijateljske strane, dakle Srbi i pripadnici JNA.

A dotle Srba sve manje u Hrvatskoj?

Vreme čini svoje, sve ide njima na ruku. Kako neće zatvoriti poglavlje kad već najavljuju datum kada će ih primiti u EU. Ja sam tamo rođen, školovao se i dobro poznajem tu njihovu filozofiju obećanja- samo da postanu članica EU, sve će rešiti i stanove i penzije. Neće, biće još gore. Iduće godine je desetogodišnji popis stanovništva u Hrvatskoj. U Krajini je 1990. godine bila “balvan revolucija”, a iduće godine rađen je popis stanovništva, što će reći bez Srba, i tada je Srba u Hrvatskoj bilo 582.000 i 106.000 Jugoslovena. Pominjem Jugoslovene, zato što je, uglavnom, od svih koji su se tako izjašnjavali, barem 70-80 posto bilo Srba. Deset godina kasnije, dakle na popisu 2001. godine bilo je 201.000 Srba, i manje od 200 Jugoslovena. Zar to nije bilo oko 650.000 Srba, po njihovoj računici. Iduće, 2011. godine u proleće, opet je popis stanovništva. Veliki sam pesimista i mislim da će, ako se ne desi čudo za ovo kratko vreme, biti dostignuta, a možda i premašena željena Tuđmanova krilatica da će Srba biti tri posto, što nije nemoguće, ako ih je pri poslednjem popisu 2001.godine bilo 4,5 posto. A zna se ko se tamo vratio – staračka populacija. “Bio sam prisutan u Kninu, kao sekretar Vlade, kad su ambasadori na čelu sa američkim Piterom Galbrajtom doneli taj plan januara 1995. godine, i delegacija Srpske Krajine, koju je predvodio tadašnji predsednik Milan Martić, rekla je doslovce: “Mi ovaj plan nećemo uzeti u ruke, jer ne znamo šta on sadrži, sve dok ne vidimo kakva će biti sudbina UNPROFOR-a.” Već je bilo najavljeno da će u martu mesecu UNPROFOR promeniti i ime i mandat i to se i desilo, tako da je UNPROFOR postao UNCRO (skraćenica znači Ujedinjene nacije Hrvatska), a mandat je predviđao da UNCRO izađe na avnojevske granice Hrvatske”

Ali zvanična Hrvatska kaže da se stvaraju uslovi za povratak?

Evo još podataka, koji potkrepljuju moj strah – 2007. i 2008. godine Statistički zavod Hrvatske izašao je sa podacima o migracijama stanovništva, gde kaže da se iz Srbije vratilo oko 1.400 izbeglica u Hrvatsku, a iz Hrvatske u Srbiju otišlo preko 3.800, da bi ova 2009. godina bila još strašnija – iz Srbije se vratilo 775 Srba, a Hrvatsku napustilo preko 4.500 i to je taj tihi egzodus. Da ne pominjem istraživanje UNHCR koliko se Srba vratilo u Hrvatsku posle “Oluje”. Hrvati su govorili da ih je bilo 126.000, a sada je to preko 136.000 prema vladinim podacima. Mi iz nevladinog sektora smo govorili o pedesetak hiljada, a ovi iz međunarodnih organizacija UNHCR o 65.000 Srba. Potom je UNHCR tražio istraživanje fenomena povratka i to su radili hrvatski stručnjaci, plaćeni od UNHCR. Bilo je to 2007. godine. Rekli su da je od 126.000 Srba, koliko hrvatska vlada ima na spisku, u takozvanom održivom povratku ostalo 52.000, a 48.000 se za trenutak vratilo po dokumenta i otišlo. Hrvati su sve to lepo izračunali i rekli da su se svi vratili.

Mnogi kažu da, budući da se vraća stara populacija, uglavnom dolazi na svoja ognjišta da umre?

Već 2007.godine, kada je bilo to istraživanje UNHCR-a, bilo je 13.000 umrlih. Smrtnost je iznad prosečne za staračku populaciju koja se vratila u Hrvatsku. Sedam hiljada je bilo u to vreme “šetača”, koji su malo ovde malo tamo. A jedan umereni hrvatski predsednik Ivo Josipović kaže da je operacija “Oluja” bila najsvetlija bitka u istoriji Hrvatske i samo uzgred kaže da je bilo i ružnih stvari. Pa ne može to tako. Ne mogu se ostaviti dva državna praznika Dan pobede i domovinske zahvalnosti i Dan hrvatskih branitelja, ako se zna da je isterano oko 220.000 Srba, pri čemu je poginulo i nestalo nešto manje od 2.000 Srba. Ne može se petnaest godina čekati na ekshumaciju 600 grobnih mesta, za koje su Hrvati dali protokole i mi ih pokazali porodicama. Na svakom koraku nam ugrožavaju ta osnovna prava. E, pa pošto ni posle ovoliko godina nisu uspeli da reše to srpsko pitanje, nama nema druge nego da insistiramo na planu Z-4. Hrvati kažu: “Šta ćete vi, nema vas dovoljno, nema vas 7-8 posto, to je neki postotak za te široke autonomije.

Da li ste na tu temu razgovarali sa nekim od predstavnika Srbije?

Ja sam bio deo tima koji je pisao kontratužbu za genocid, svi oni prate “Veritasov” rad, dobijaju naša saopštenja, ali ćute. Malo ko se usudi da sa nama razgovara, osim po neko u četiri oka ili u manjem društvu . U svetu danas ima oko 90 izbegličkih vlada naroda koji imaju sličnu sudbinu našoj. Ja često kažem da bi mnogi dali sve zlato tih naroda da imaju dokument koji se zove plan Z-4. Mi ga imamo, ali ne znamo da ga iskoristimo.

Zašto malo više ne insistirate?

Svi koji se bave ovom problematikom znaju za plan Z-4. Zar naš predsednik Tadić ne kaže da je “Oluja” zločin, raniji političari su to još žešće kritikovali. Konačno, u našoj kontratužbi stoji da od svih događaja u toku rata jedino “Oluja” ima kapacitet genocida. Sve drugo što se desilo i Hrvatima i Srbima jeste u domenu ratnih zločina, ali jedino “Oluja” ima kapacitet genocida, to je tim Vlade Srbije napisao i predao Međunarodnom sudu pravde. To je napisao i potpisao, pa zašto se onda stideti toga. Dokle ide taj nekakav strah, i ne znam od koga?

DRŽAVA U DRŽAVI

Šta bi Srbi dobili tim planom, podsetimo čitaoce?

“Plan Z-4 predstavlja stvaranje država u državi, jer je trebalo da Republika Srpska Krajina dobije obeležja države, da ima svoje simbole – grb, zastavu, himnu, da ima svoj dinar, koji bi štampala Narodna banka Hrvatske, da ima predsednika, vladu. Imala bi, dakle, potpunu državnost, dok bi Hrvatska imala spoljne poslove, odbranu”.