Jош једна победа правосуђа над здравим разумом

Хашки трибунал је осудио на 27 година затвора бившег начелника Генералштаба Војске Југославије Момчила Перишића. С обзиром да је тужилаштво првенствено хтело да осуди Перишића на доживотну робију, одлука суда изгледа готово хумано: имајући у виду да је оптужен за злочине против човечности и ратне злочине. Након ове пресуде, поново се јавио осећај да Хашки трибунал још једном игнорише здрав разум у корист политичке сврсисходности. У то је уверен и српски војни аналитичар Милован Дрецун:

Оно што је евидентно да је садржина подигнутих оптужница показала да се трибунал ослања на познат извештај америчке ЦИЕ почетка 90их година о наводној кривици Срба за изазивање југословенске кризе, а посебно за грађански сукоб у Босни и Херцеговини. У тим проценама ЦИА је одмерила да Срби сносе 70 одсто кривице, Хрвати 20 одсто, а муслимани 10 одсто. И управо та монтирана процена искоришћена у припреми оптужби Хашког трибунала против највећих представника Срба, међу којима свакако и Момчило Перишић као једно време командант Војске Југославије. Пракса трибунала јасно показује да трибунал има један задатак и циљ, да кривицу за сва зла од разбијања тадашње СФРЈ преко изазивања грађанских ратова до агресивних напада 1999. године приписује Србима. Оптужбе и суђења највећим војним и политичким руководиоцима српског народа. Па онда увођење командне одговорности, манипулација српским национализмом и концептом Велике Србије, који се приписује како државном руководству, тако и највећим научним, културним и државним институцијама САНУ. Воде управо ка наметању колективне одговорности српског народа. Евидентно је после толико година рада Хашког трибунала да следеће политику управо оних међународних чинилаца, који га највише финансирају и подржавају. Хашки трибунал је досада подигао оптужнице само против највећих политичких и војних личности тадашње Савезне Републике Југославије, Републике Српске и бивше Републике Српске Крајине. Док највећи руководиоци босанских муслимана, Хрвата, као што Изетбеговић, Фрањо Туђман, као и албанске вође терористичке ОВК и даље практично уживају заштиту Хашког трибунала.

Према мишљењу Милована Дрецуна, овај је судски процес је у директној вези са операцијом „Олуја“ спроведеној од стране Хрватске с циљем етничког чишћења у Републици Српској Крајини. Војске Савезне Републике Југославије, Републике Српске и Српске Крајине су биле уско повезане једне са другим.

Наравно да та веза је у то време постојала. Али не у смислу чврсте хијерархије у командном ланцу, да је Перишић могао да наређује војсци Републике Српске. Зато се спомиње једна интересантна ствар да је оптуђен за гранатирање Загреба. Ради се заправо о пар пројектила, које је тадашњи шеф Републике Српске Крајине Милан Мартић након снажне акције етничког чишћења, у којој Хрватска је била запослена на подручју Републике Српске Крајине, испалио на Загреб као меру самоодбране. Дакле, када је Хрватска Војска у акцији „Олуја“ кренула у етничко чишћење и уништење Републике Српске Крајине, када је користила артилерију за неселективно гранатирање цивилних циљева, дошло је до одговора Републике Српске Крајине са пар пројектила по Загребу без икаквих значајних резултата. Одмах је била подигнута оптужница против Милана Мартића, и видимо да је тада оптужен и Момчило Перишић. Дакле суђење Момчилу Перишићу ће показати да је тадашњи Београд, односно командни ланац Војске Југославије, управљао Војскама Републике Српске Крајине и Републике Српске, и да је он заправо спроводио агресију на Хрватску и Босну и Херцеговину, да је руководио свим акцијама, па и оним злочинима, који су почињени од стране појединих припадника те две српске војске. По мени очигледно да се ради о завршетку процеса, где треба показати да се комплектна руководства тадашње СРЈ, Републике Српске Крајине и Републике Српске крива и одговорна за оно што се дешавало на просторима бивше Југославије у грађанским ратовима.

Мотиви Хашког трибунала приликом одлучивања су јасне. Дакле, пресуде су, у принципу, предвидиве. Али, поставља се питање: зашто тако упорно међународна заједница намеће идеје о колективној одговорности, када су управо битна имена инспиратора и починиоца, као и оних који су стајали поред њих …

Случај Перишића, потсећа на анегдоту:

„Током периода репресије у СССР-у, 30-тих година, позивају на информативни разговор једну списатељицу:

„Имамо податак да, ако бисте били заробљени ван границе наше земље, да бисте остали код капиталиста. Због тога, морамо вас ухапсити и ставити у затвор.“

„А, то је исто као да кажу: да нисте остали уседелица, могли бисте да постане проститутка. Зар не? „- одговорила је позната списатељица.

На шта је одговор био: „Ценимо ваш смисао за хумор, тако да ћете добити 10 година у самици уместо погубљења“.

Ваља имати на уму да је израз „десет година у самици“, у тим данима често значило управо- „погубљење“. Баш као што „само“ 27 година робије, за готово 70-годишњег Перишића, значи „животна казна“. Дакле, чиме се „фер“ и „хумани“ Хашки трибунал разликује од казненог система стаљинистичке ере?

Вера Жердева, Григориј Соколов
6.09.2011, 19:28