23. 09. 2011. 12:00h | Piše: R. PETROVIĆ

Radivoje Petrović

Kada je pre nekoliko godina jedan od službujućih vladika SPC daleko od rodne grude komentarisao „peglanje“ crkvenog raskola konstatacijom „mi smo se pomirili, ali se nismo još ujedinili“,

bilo je jasno da se u krilu majke crkve, toliko važne za duhovni opstanak našeg naroda, posebno u ovo zlo vreme, nisu stekli uslovi za onu vrstu jedinstva i samopoštovanja koju priželjkuju iskreni i nacionalno osvešćeni ljudi.

Praktično je to postajalo vidljivo svaki put kada su s različitih krajeva sveta stizale onespokojavajuće vesti da su neke od mukom i ljubavlju uzdizanih svetinja ostajale zakatančene i bez parohijana, zbog nesloge, svađa, raskola raznih vrsta. Drvena crkvica u Džeksonu u Americi, ili onih više od 40 svetinja koji podigoše Srbi širom Australije, uverljiv su simbol vremena u kome su nekada ljudi srpskog porekla i imena od svojih jednodolarskih dnevnica odvajali za ono što im je bio prioritet.

Iako su, zahvaljujući njima, za današnje generacije Srba u rasejanju te crkve i parohijske sale često jedina i retka srpska mesta za negovanje duhovnog jedinstva, svedoci smo kako su one upravo danas povod za nove svađe, razdvajanja i katančenja. Ko bi rekao da će imovina vezana za crkve biti povod novim raskolima?

Ekstremna dešavanja u tom smislu odvijaju se u Australijsko-novozelandskoj mitropoliji, gde se posle definisanja novog ustava, koji pledira da svu imovinu praktično stavi pod kontrolu crkve i sveštenstva, iz nedelje u nedelju povećava broj crkveno-školskih opština koje ne odobravaju takve poteze vladike Irineja Dobrijevića i tamošnjeg sveštenstva. U strahu da bi neko drugi, a ne oni – parohijani, mogao da raspolaže njihovim svetinjama iskazuju neposlušnost i prkos, koji ruku na srce nije svojstven odnosima unutar crkve, ali je izgleda jedini način da se sačuva uticaj.

Iako je u Australiji ova vrsta sukoba između parohijana, graditelja i ktitora, i crkvene vlasti oličene u vladiki eskalirala, nije to specijalitet vernika SPC na petom kontinentu. Slični razlozi bili su povod da se dugo zakatanči Crkva sv. Đorđa u Nijagari,nezaboravna po nezaboravnim srpskim skupovima u vreme komunizma, kojima je prisustvovalo i više od 100.000 ljudi. Zašto je dugo vreme bila zatvorena crkva u Cirihu, a vernici morali da odlaze u druge bratske crkve ne bi li odužili dug Bogu i sebi? Odgovor pretpostavljate.

Sukob verskog i civilnog, najčešće povodom imovine, godinama već trese Srpsku pravoslavnu crkvu. Pozitivni zakoni u najvećem broju zemalja gde žive naši ljudi gleda na CŠO kao na kompaniju koja u skladu s tim treba da posluje. Istovremeno, crkveni suverenitet vladika i unutrašnja pravila snažno se protive onom „civilnom“, osim u retkim slučajevima kad blagost i mudrost crkvenih velikodostojnika hoće, može i ume da prevaziđe ovozemaljski problem.

Začuđuje da na različite povode raskola i sveopšte bruke, Patrijaršija SPC već godinama nema adekvatan odgovor, neko osmišljeno rešenje vrhunskih pravnika koje bi smanjilo prostor za egzibicionizam i vlastoljubivim parohijanima i arogantnim vladikama.

Ako je to rešenje sadržano u Predlogu o pomirenju iz 1991. godine, gde se izričito kaže da „Srpska pravoslavna patrijaršija… neće polagati pravo na ma koju nepokretnu, pokretnu, ili ličnu imovinu novogračaničke mitropolije“, onda SPC mora da uvede red i među svoje vladike i sveštenstvo jer je šteta koja se čini ovakvim razbijanjem Crkve, zbog nametnutih licitacija šta je čije, najgore što u ovim teškim vremenima ona sebi sme da dozvoli.