Sredinom osamdesetih godina prošlog veka dolazi do zaoštravanja na unutrašnjoj političkoj sceni u Jugoslaviji. JNA je imala detaljno razrađen plan za državni udar još 1986. godine, ali odnosi između Slovenije i Srbije posle Osme sednice CK SK Srbije kao da počinju da definišu ukupan politički ambijent u zemlji

Admirale, da li je sukob srpskih i slovenačkih intelektualaca i prekid srpsko-slovenačke političke saradnje početak kraja Jugoslavije?

– Do otvorenog političkog sukoba dolazi posle Osme sednice CK SK u Srbiji, dva viđenja budućnosti Jugoslavije, Slovenija i Srbija postali su orijentiri, međusobno nepomirljivi. Ostali će se svrstavati na jednu ili drugu stranu, a SKJ nije više mogao da uspostavi ni prividno jedinstvo u jugoslovenskom društvu. Demokratizacija iz Slovenije i antibirokratska revolucija iz Srbije krenule su putem razbijanja SKJ i Jugoslavije kao zajedničke države. U jesen 1985. u Ljubljani je došlo do prvog susreta opozicionih intelektualaca Srbije i Slovenije o budućnosti Jugoslavije. Govorilo se o „trećoj“ Jugoslaviji kao konfederativnoj državi, a došlo je do rasprave o njenoj utemeljenosti, međusobnim iskorišćavanjima, nepoverenju i mržnji i stvaranju samostalnih nacionalnih država. Dobrica Ćosić je rekao da se Jugoslavija održava na antisrpskim osnovama, da je stvaranjem Jugoslavije srpski narod izgubio sve elemente normalnog nacionalnog, kulturnog i ekonomskog razvoja i na sebe, politikom Kominterne, KPJ, angažovanjem Kardelja i Tita, primio greh velikosrpske hegemonije koji ga je doveo u situaciju da nema svoju državu. Rešenje za Kosovo video je u plebiscitu i novom razgraničenju s Albanijom. Slovenački intelektualci su tada odgovorili da je jedino rešenje za Srbe da se zalažu za očuvanje Jugoslavije i demokratske promene, jer podeljena na pokrajine i sa velikim brojem Srba izvan Srbije, Srbija se ne može izboriti za bolji status kao što to može homogena Slovenija. Zapravo, Slovenija i Srbija pokrenule su mehanizam razbijanja Jugoslavije, a problemi odnosa sa Slovenijom nisu ležali u vojsci, problemi su bili u uređenju države, a JNA je postala poligon sudara različitih koncepcija šta je jugoslovenska država, i kako je treba urediti.

Osma sednica CK SK Srbije?

– Nismo to u JNA posebno pratili, ali je bilo jasno da su nosioci priprema bili Milošević i Ljubičić, a oni nisu bili s nama u bliskim odnosima. Milošević nam je kao ličnost bio nepoznat, ali smo posle promocije na Kosovu uočavali njegovo arogantno nametanje Srbiji i Jugoslaviji. U Srbiji su tada bile dve glavne ličnosti, Milošević i Dragiša Pavlović kao predsednik Gradskog komiteta SK Beograda.

Stambolići su već bili politički istrošeni u Srbiji, Ivana su smatrali odgovornim za prodor nacionalizma na srpsku političku scenu, posle odlaska Tita, ali bili smo spremni da mu pružimo podršku kao legalno izabranom predsedniku. Pavlovića smo cenili kao modernog, otvorenog i obrazovanog političara. Stambolićeva grupa je izgubila zbog njegove naivnosti i nespretnosti, ceh je platio Pavlović. U Armiji je bilo 60 odsto starešina srpske nacionalnosti, a dolazak Miloševića i najavu da će uspostaviti red podržala je većina srpskog naroda. Antibirokratska revolucija se poistovećivala sa reformama koje je tražilo članstvo SKJ. Pučističke metode sa Osme sednice nisu izazvale neki otpor, ali lično sam savetovao Ivanu Stamboliću da ne predaje dužnost predsednika Predsedništva SR Srbije dok ga ne primoraju. Očekivao sam da se stvari mogu razviti na način da će JNA morati da interveniše i da će nam on biti potreban. No, zbačeno rukovodstvo Srbije bilo je iznenađeno i uplašeno, osim časnih izuzetaka, sekretar unutrašnjih poslova Lalević, general Đorđević i naravno Pavlović.

Kako je rezultat Osme sednice dočekan u drugim republikama?

– Manje-više svi su se složili sa našim ocenama, ali od toga nije bilo nikakve koristi. Niko se nije hteo izložiti i rizikovati. Slovenci su bili najjasniji. Rekli su: „Imamo svojih problema i ne želimo se mešati u tuđe“. Znali su da se otvaranjem pitanja Srbije nameće i problem Slovenije u kontekstu opstanka Jugoslavije. General Jovičić, predsednik SKJ u JNA pokrenuo je na sednici Predsedništva CK SKJ 16. novembra 1987. pitanje „kompletne informacije o Osmoj sednici CK SK Srbije“. Niko ga nije podržao. Onda je godinu dana kasnije usledio onaj prst Vinka Hafnera prema Miloševiću, kada je zatražio njegovu odgovornost.

Stižu ratovi u Sloveniji i u Hrvatskoj?

– I pre toga Armiju su stalno politički i medijski napadali zbog pučističkih namera, posebno je to medijski bilo prisutno u Sloveniji i Hrvatskoj, dok su nas u Srbiji medijski satanizovali zbog slučaja Paraćin i ubistva vojnika na spavanju, što je uradio vojnik Albanac. Mi smo nastojali da JNA zadrži svoj opštejugoslovenski karakter, jer svaka asimetrija prema nekoj republici i narodu značila bi prihvatanje razbijanja zemlje. U Srbiji je narod uvek imao poštovanje prema JNA i to se nije promenilo ni posle dolaska na vlast Miloševića.

Mislite li da do događaja u Hrvatskoj 1990. i 1991. ne bi došlo da nije bilo Miloševića u Srbiji?

– Ne, nacionalizam je postojao u Hrvatskoj i pre Miloševića, ali je eksplodirao posle mitingašenja i pokušaja njegovog prekrajanja Jugoslavije. Pri tome ne sporim da je Srbija imala legitimna prava da uredi svoje odnose sa pokrajinama tako da ne štete Srbiji kao celini. Nije ni sporno da su komunisti u Hrvatskoj predali vlast nacionalistima, kao što su to uradili i komunisti u Sloveniji. Zapravo za raspad Jugoslavije najviše su krivi komunisti, koji se nisu na vreme reformisali.

I Vi ste bili član te partije.

– Da, ali pogledajte moj govor na 14. kongresu SKJ, to je bio povod neposrednom sukobu sa Kadijevićem i dogmatskim stavovima iza kojih je bila delegacija Srbije. Odbiti 458 amandmana na Deklaraciju dobrodošli su onima koji su već odabrali put napuštanja Jugoslavije.

Zašto JNA nije razoružala sve paravojne formacije u Hrvatskoj uoči sukoba.

– Uoči mog odlaska sa funkcije ministra odbrane, Kadijević koga sam ja predložio za novog ministra, rekao mi je: „Ništa se krupnog u Armiji i državi neće učiniti bez tebe“. Mislim da je u tom času bio iskren, ali on nije bio general odluke, već izvršavanja. Nije verovao u sposobnost JNA da izvrši svoju ulogu i smatrao je nepotrebnim da se u Jugoslaviji zadržavaju oni narodi koji to ne žele. Nažalost, kada sam to spoznao – bilo je kasno. Moj je stav bio da je ustavni zadatak JNA bio zaštita teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka, sve dok se narodi u Jugoslaviji drugačije ne dogovore. Bez ulaženja u raspravu ko hoće napolje, a ko hoće da ostane u Jugoslaviji. Datum 25. januar 1991. je dan kojim je definitivno počelo rušenje Jugoslavije. Tragičan promašaj JNA sa onim filmom o ilegalnom uvozu oružja u Hrvatsku, snimali su film umesto da spreče taj uvoz.

Pod uslovom da je vojska smenila sva politička rukovodstva u republikama, na koga biste se oslonili u vršenju vlasti?

– Iznenadili biste se ko nam se sve nudio za tu opciju. Imali smo vrlo kvalitetne ljude za to. U svim republikama SFRJ. Znate, ljudi idu za odlučnima, idu za pobednicima. A da je JNA postigla neki jači početni uspeh, svi bi joj se priklonili. No, Kadijević se odlučio za Miloševića. Moja je odgovornost što sam ga predložio za ministra odbrane.

Poraz JNA u Sloveniji?

– Vojno trapavo planirana i vođena operacija. No, Milošević i Kučan još su se u januaru 1991. dogovorili o izlasku Slovenije iz SFRJ. Generali Kadijević, Kolšek i Adžić nisu bili na nivou zadatka, Adžić je izdavao konfuzna naređenja, Kadijević mi je u trenucima očaja rekao da je spreman da podnese ostavku i da se ubije da bi spasio čast Armije. Zamislite, on kao ministar odbrane u vreme kada se planira nova operacija u Sloveniji, u kabinetu u Beogradu prima telefonske pozive ministara spoljnih poslova Nemačke i Velike Britanije, Genšera i Herda. Šta on ima da razgovara sa njima? On je sa štabom Vrhovne komande morao da ode na ratno komandno mesto u Konjic, da izađe iz Beograda, jer tamo više nije bilo uslova za rad, a ne da ga svaki čas zivkaju iz vlade i ispiraju mu mozak, da mu roditelji ispod kabineta traže „da se deca vrate iz Slovenije“, da mu opozicija, ali i vlast sabotiraju mobilizaciju, da se svaki ulazak u zgrade Generalštaba i SSNO-a beleži i snima od strane inostranih obaveštajnih službi, da mu se Jović i Milošević mešaju u izgradnju stavova Armije. Milošević i Jović slomili su Kadijevića, Jović o tome i piše u svojoj knjizi. On i Milošević zatražili su izlazak JNA iz Slovenije i posle odluke Predsedništva SFRJ od 18. jula 1991. Jugoslavija više ne postoji. JNA je izgubila svoj jugoslovenski karakter i to je bio kraj i te države i te armije. Kakve je to reperkusije imalo onda u Hrvatskoj, pa ako hoćete i na Kosovu, svi znamo.

Vukovar i Dubrovnik?

– Vukovar se uopšte nije morao dogoditi, to je bio džep, kao i Osijek, koji se morao zaobići. JNA je imala sasvim dovoljno snaga da iz najmanje dva pravca stigne do Zagreba, tamo su se stvari i rešavale. Porazna je bila politika da JNA stane na etničke granice Srba i da se ratuje sa Hrvatima. Dugoročno to nije bila nikakva strategija, trebalo je na vreme deblokirati kasarne JNA u Hrvatskoj, razoružati sve paravojne formacije i onda pregovarati, što bi imalo kao posledicu i odlaganje i međunarodnog priznanja Slovenije. Rat JNA oko Dubrovnika najmanje je jasan i logičan, sramota je šta je sve tamo rađeno.

Program jugoslovenske atomske bombe?

– Projekat je postojao i ja sam bio član komisije za to. Ali ne bih o tome detaljnije ništa govorio. Bili smo nekada velika i jaka zemlja i ovom prilikom želim da na 70. godišnjicu JNA podsetim sve jugoslovenske narode na njihovo veliko zajedničko delo, bez obzira na tragičan kraj zajedničke države i armije.

———————————————————–

Dolančeve upadice

Stane Dolanc je prilikom Titove posete SSSR-u 1978. u razgovorima sa Brežnjevom pokušavao da se upadicama nadmeće sa Titom oko kritičkih stavova prema SSSR-u. Brežnjev je na trenutak prekinuo razgovor, pogledao Tita i upitao: „Ko je ovaj čovek?“ Na povratku u Jugoslaviju Dolac je Titu rekao da će sazvati partijski vrh da izvesti o razgovorima u Moskvi i razlikama između Tita i njega. Tito mu je odbrusio da on neće više ništa sazivati, da je smenjen.