Пише Ратко Дмитровић

У данашњој Хрватској није мала невоља проносити и величати хрватство и католичанство, а презивати се Митровић.

У тој муци чак се и књигама покушава доказати да су славне харамбаше и сердари далматинских Срба, Јанко Митровић и Стојан Јанковић, били Хрвати

Пре скоро годину дана у Хрватској је спроведен попис становништва. Објављено је да у тој држави живи четири милиона триста хиљада душа, око 150 хиљада мање у односу на попис од пре десет година. Објављени су још неки подаци, али главни, најинтересантнији, у вези са националном и верском структуром, и даље су у сфери нагађања. Због чега?
Што се тиче верског опредељења све је било јасно још 2001. године, када се показала да је Хрватска – наравно, не рачунајући Ватикан – после Пољске земља са највишим процентом католика у Европи. Скоро 90 одсто. Ту, дакле, не лежи разлог необјављивања резултата пописа.
Да није проблем са етничком структуром? Није ли Хрватска одлучила да све до уласка у Европску унију држи под кључем податак који ће показати да су Срби у тој земљи сведени испод три процента. Таман онако како су својевремено сањали, на томе радили и на крају у стварност спровели Миле Будак, Анте Павелић и Фрањо Туђман. Тачно је да Хрватска има моћног заштитника у Европи, Немачку, да је та заштита јака у мери која искључује обавезу да се одговара и на осетљива питања типа: Како се то догодило да једна „демократска“ држава за само две деценије број припадника мањинског народа са 12,2 сведе на мање од три одсто, али и поред тога неко ће морати да одговори, кад-тад, са последицама или без њих, где је и како нестало скоро десет одсто Срба који су до 1991. године живели у Хрватској.