Gotovo neopaženo za spoljni svet, Amerika je 16. marta zakoračila korakom od sedam milja u ono što se bez velikog prestupa može nazvati daljom fašizacijom njenog unutrašnjeg bića. Barak Obama je toga dana stavio potpis na tzv. Predsednički dekret po kome on i njegovi specijalno imenovani ministri u administraciji dobijaju u ruke neograničenu moć da, u slučaju „vanredne situacije“ – u ratu ili miru! – komanduju bez zakonskih ograničenja svim nacionalnim resursima, u svim sektorima života – transportu, energiji, zdravstvu, finansijama, infrastrukturi i, posebno, sektoru odbrane, sa specifičnim ovlašćenjima na opštoj mobilizaciji stanovništva.
Ne samo da Predsednik i hunta ministara oko njega sve ovo uzurpiranje resursa, ljudskih i demokratskih prava dobijaju pod svoju neograničenu komandu, nego tu apsolutnu, vanrednu vlast praktikuju i u mirnodopskim uslovima koliko i u „vanrednim situacijama“.
Ko je listao Hitlerov „Majn kampf“ i čitao kako su nacisti u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka ustoličavali nacionalsocijalizam, teško će da pronađe veliku metodološku razliku sa, na primer, paragrafom u Obaminom dekretu, u kome se uzurpacija vlasti u zemlji „gromoglasne demokratije“ izvodi bez, faktički, pomena Kongresa i udela demokratskih institucija.
Čitanje paragrafa ove verzije „Majn Kampfa“ naših dana naprosto ledi kriv u žilama. Obama i njegovi sekretari (ministri) preuzimaju – svako u svom sektoru – egzekutivnu kontrolu, a da u Dekretu nema ni pomena da će to činiti samo u slučaju „vanredne situacije“, nego uvek „u slučaju potreba za narodnu odbranu“. Pa će, tako, „u slučaju potreba za narodnu odbranu“, ministar za energiju imati apsolutno pravo da stavi šapu na sve nacionalne energetske resurse; ministar za transport na celokupni civilni transport, a ministar odbrane na „sve vidove resursa“, pri čemu ministar rada postaje vrsta njegovog ađutanta i u tom svojstvu, a po članu 601. Dekreta, ima pravo „opšte mobilizacije radne snage u zemlji“, a „za potrebe narodne odbrane“.
Mada zemlja nije u ratnom stanju!
Čitajući Obamin Dekret, teško je zaista odbraniti se od utiska da smo pred novom verzijom „Majn Kampfa“. Inače, kako da se tumači tekst koji, izostavljajući da bar jednom rečju pomene Kongres, saopštava da se ministri (sekretari) i rukovodioci vladinih agencija „angažuju u mobilizaciji potrebnih resursa za narodnu odbranu“, ali pri tome delegirajući sve svoje prerogative samom Predsedniku „u vreme mira (!) graduelne mobilizacije i vanrednih situacija“.
U američkim „mejnstrim“ medijima dalja fašizacija unutrašnjeg života uglavnom je prošla u duhu odobravanja i kao čin „patriotske brige“ za „bezbednost zemlje“ (od koga?). Većini Amerikanaca naviklim da se samoproklamuju kao lučonoše demokratije po belom svetu i apostoli globalne dobrobiti, ova fašizacija demokratije u sopstvenoj kući nije, međutim, mnogo zasmetala.
Naprotiv. Naročito se svideo 102. paragraf Obaminog dekreta: „SAD moraju da (uvek) imaju industrijsku i tehnološku bazu sposobnu da odgovori zahtevima odbrane (još jednom: od koga?). SAD mora da poseduju superiorno naoružanje u vreme mira kao i u vreme vanrednih situacija…“
Obama je potpisao svoj „Majn kampf“, ali ostaje pitanje zašto ga je potpisao i zašto sada. Da li zato što se sprema za rat na Iran, iz koga se – po mnogim prognozama – može da izrodi Treći svetski rat? Ili, pak, zbog – kako sarkastično primećuje jedan britanski komentator – „neke dolazeće prirodne katastrofe za koju zna samo Barak Obama“?
Ma kakav da je odgovor, Obamin predsednički dekret – „Majn kampf“ ili ne – znak je za alarm. Svet mora da se trgne dok je vreme.
Groblje ljudske istorije puno je naivnih žrtava koje su, dok su se mračne sile spremale na pohod, pevale labudovu pesmu „to se nama neće dogoditi“. Dalja fašizacija ionako agresivne Imperije teče pred našim očima. Hitlerov genocid kao i Obamin democid samo su dve različite oznake za isto zlo.

Dejan Lukić : Analitika

31. mart 2012.