07. 04. 2012. 12:12h | – Вести

Iguman German

Кистање – Старешина манастира Крка Игуман Герман нашао се недавно у центру медијског скандала, када га је новинар загребачког „Јутарњег листа“ Жељко Хуљев оптужио за претње смрћу, описујући свој сусрет са архимандритом као хорор у којем је једва спасао главу.

Био је то медијски окидач који је на ноге дигао и „бранитељска удружења“ и полицију. Герман и богослови манастира Крка у неким хрватским медијима означени су као „дружина склона необузданим пијанкама у којима показују своје право четничко лице“.

У интервјуу игуман Герман објашњава шта је истина у тој причи а шта је њена позадина.

* Оптужени сте за вербални напади претње смрћу, у хрватским медијима та је прича добила велики публицитет, како сте је ви доживели?

– Новинар Жељко Хуљев је особа која је сваким својим текстом у „Јутарњем листу“ или „Слободној Далмацији“ ружила Србе на најгори могући начин. Његови текстови изазивају страх код Срба јер он позива на линч и појединаца и институција као што су манастир Крка или Епархија далматинска.Ми знамо да човек његовог калибра нема потребне памети да расуди у ком времену живи и да је рат завршио пре 15 година. Ми такође знамо и то да је у Хрватској до скоро било пожељно мрзити Србе, али желимо наивно веровати да је то време иза нас.

* Живи ли онда Хуљев у прошлом времену?

– Његове шкработине, осим те мржње, немају ништа што би их препоручило за иоле озбиљне медије. Зато нисмо хтели имати никакав контакт са таквом особом. Али он се осмелио да без договора и најаве дрско и безобразно нас построји у 20 часова, у нашем манастиру. Он је „добровољац“ а ми обични, бедни Срби и немамо права да одбијемо разговор са њим. Када смо му објаснили да је непожељан, тај „јунак“ својим полуписменим текстовима покуша да хрватску јавност увери да је он угрожен и да је њему, „браниоцу“, неко претио, а он невинашце случајно се нашао у дворишту манастира, међу монструмима који једу живе људе.

* Је ли та прича „држала воду“?

– И сам се питам да ли је Хуљев у овом случају жртва или насилник и хуља, али хрватским медијима то и није битно. Битно је да је он бранилац. Пред тим „аргументом“ морају устукнути и чињенице и правда. Поготово ако се таквим „тричаријама“ бране Срби.

* Православне цркве и манастири, као и свештеници и монаси били су честа мета националиста, догађају ли се и данас такви напади?

– Било би добро када би имали времена, па да се заједно прошетамо било којим далматинским градом. Да се ​​сами уверите како се на овим просторима мрзи брада, мантија, камилавка и како православни свештеници и монаси живе већ 17 година. У Хрватској су многи демократију схватили као право да туку и пљују слабијег, другачијег, као право да своју необуздану мржњу манифестују на начин чопора, чију агресивност дозирају медији.

* Ради ли се ту о појединцима ван контроле или у том има система?

– Пречесто смо мета свакаквих напада и провокација али смо више о њима ћутали. Веровали смо да је то пролазно и привремено. Међутим, након последњих догађаја схватили смо да не вреди више да се ћути јер видимо да то даје подстицај болесним умовима да наставе са тим терором. Предуго смо наивно веровали да сваки напад на нас изводе појединци. Сада видимо да је сваки тај напад добро изрежиран и да има подршку и медија и институција.

Питајте Загреб и Београд

– Пуних десет година, од 2000. о повратку Срба у Хрватску не може се ни говорити. Зашто је то тако треба упитати власти у Хрватској и у Србији. Православна црква се труди да окупља ово мало народа, да га храбри и сачува у вери праотаца, иако ни Цркви није лако јер у оваквим условима у којима делујемо и ми покушавамо да опстанемо и обновимо све оно што је у последњем рату порушено, опљачкано и запаљено , каже игуман Герман.

Закон јачег

О страдању ово мало Срба на овим просторима и борби да се опстане у таквом амбијенту превише је примера. Још увек вапе порушени православни храмови за правдом. Нас, православно свештенство и монаштво, држи вера у божју правду јер знамо да ни једна суза и ни један вапај неће бити заборављен пред Богом, али је умесно питање да ли се тога сви и држе. Из нашег искуства вера у Страшни суд код одређеног броја наше западне браће ишчезла је и уступила место закону јачег. За такве је велики Његош рекао „Коме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовјештвом“.