Hram u selu Majar kod Đakova jedan od uništenih a procenjuje se da je zauvek nestalo oko 7.000 ikona i svetinja u Hrvatskoj

Pod kojim uslovima Srbija vraća kulturnu baštinu spasenu tokom rata iz Hrvatske (1). Ministarstvo kulture vraća 1.065 predmeta iz manastira i crkava. Sinod SPC nije dao blagoslov

IKONE, posude od plemenitih metala, dragocene odežde i relikvije Srpske pravoslavne crkve – 1.065 predmeta koji su tokom rata iz Hrvatske doneti u Srbiju i spaseni od uništenja, posle potpisivanja Protokola o povraćaju u Zagrebu, ponovo se spremaju na put u Hrvatsku.

Reč je o vekovima staroj baštini srpskih hramova iz Drniša, Dalmatinskog Kosova, Čiste Male, Plavna, Knina, Manastira Dragović i Krka, Strmice, Benkovca, Islama Grčkog, Kolarine, Kule Atlagića, Brguda, Bribira, Radljevca, Golubića, Pakraca, Lisičina, Velikih Bastaja, Vukovara, Dalja…

Vest da su ministar kulture u Vladi Srbije Predrag Marković i njegova koleginica iz Zagreba Andrea Zlatar Violić 23. marta potpisali Protokol o povraćaju kulturnih dobara iz Republike Srbije u Republiku Hrvatsku – nije izazvala posebnu pažnju u srpskoj javnosti. Ali zato jeste kod jednog dela stručnjaka za srpsku nacionalnu baštinu, koji kritikuju dokument koji ozvaničava obavezu države Srbije da Hrvatskoj vrati imovinu SPC i baštinu prognanih Srba Krajišnika.

Sagovornici „Novosti“ se pitaju: zašto država ne objavljuje šta je na spisku od 1.065 predmeta, koliko je saopšteno da se vraća u Hrvatsku? Gde će oni biti vraćeni kada srpske svetinje nisu obnovljene? Zbog koga se vraćaju, kada Srba u Hrvatskoj gotovo da više nema?… Zabrinuti su neće li tako Hrvati jedina preostala svedočanstva o vekovnom životu Srba na prostorima Krajine proglasiti svojim nasleđem, kako to pokušavaju da učine vlasti na Kosovu sa srpskim manastirima.

Reč je, pre svega, o stručnjacima koji su učestvovali u spasavanju kulturnih dobara iz Hrvatske početkom devedesetih, a posle radili i na njihovoj restauraciji i zaštiti kroz rad zvanične Komisije za spasavanje srpske kulturne baštine na ratom zahvaćenom području. Ova institucija je formirana 1991. pri Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Na njenom čelu bio je tadašnji direktor Zavoda, Radomir Stanić, a u stručnom timu bili su i Slobodan Mileusnić, upravnik Muzeja patrijaršije SPC i Nikola Kusovac, kustos Narodnog muzeja, a uključen je bio i veliki broj saradnika. Kusovac, jedini živ od trojice stručnjaka koji su bili na čelu Komisije, bio je očevidac zločina nad srpskom kulturnom baštinom i doslovno je pod vatrom „zengi“ spasavao iz crkava i manastira. On se sada pita:

– Kako država može da raspolaže crkvenom imovinom? Da li je na čelu SPC patrijarh ili ministar kulture? Pokojni patrijarh Pavle bio je na otvaranju svih izložbi kulturnog blaga krajiških Srba koje je pravio Narodni muzej i uvek je ponavljao: „Kad se naš narod vrati na svoja ognjišta, vratiće se i njegove svetinje“. Zašto se taj amanet ne poštuje? Uostalom, zna li se tačno šta to država i pod kojim uslovima vraća Hrvatskoj?

U potrazi za odgovorom na ovo pitanje od srpskog ministarstva kulture smo dobili neočekivan odgovor.

– Spisak nije tajna, ali nije praksa da se takvi popisi kulturnih dobara objavljuju! – rekla nam je Dušica Živković, pomoćnik ministra kulture za kulturnu baštinu i predsednik mešovite srpsko-hrvatske komisije za povraćaj kulturnih dobara. – Reč je o pokretnoj imovini Srpske pravoslavne crkve u Hrvatskoj i tih 1.065 kulturnih dobara biće vraćeno u hramove i manastire tek kad se u Hrvatskoj steknu konzervatorski i bezbednosni uslovi. Sinod SPC se saglasio s vraćanjem ovih kulturnih dobara.

Spisak kulturnih dobara koji se vraćaju nismo mogli dobiti ni od SPC.

– Ne znam o kakvom je spisku reč, a Sinod je na sednici samo konstatovao da je država potpisala taj protokol – rekao nam je đakon Ivica Čairović, iz Informativne službe SPC. – Sinod mu sigurno nije dao blagoslov.

Posle višednevnog insistiranja, u Ministarstvu kulture smo ipak dobili uvid u spisak kao i u tekst Protokola, gde decidno piše: „Povraćaj kulturnih dobara biće izvršen posle obavljenih restauratorskih i konzervatorskih radova u Republici Srbiji i obezbeđivanja uslova za povraćaj, a na osnovu mišljenja zajedničkih radnih stručnih grupa za proveru uslova na terenu, najkasnije do kraja 2013. godine.

U saopštenjima Srpskog ministarstva kulture, međutim, navedeno je da će kulturna baština biti vraćena u njene crkve i manastire, što u ovom međudržavnom ugovoru nigde ne piše.

To je potvrdila i hrvatska ministarka kulture kada je posle potpisivanja protokola saopštila hrvatskoj javnosti da će „hrvatska kulturna baština“ koja je „otuđena“ početkom devedesetih biti vraćena u Hrvatsku do kraja 2013. godine, u prostor koji će odrediti tamošnje Ministarstvo kulture i Konzervatorski zavod.

– Iz bezbednosnih razloga ne možemo stavljati predmete u crkve koje su napuštene – rekla je Andrea Zlatar Violić. – Postoji ideja da se u Ernestinovu kod Osijeka otvori muzej za eksponate koji se ne mogu vratiti u svoja matična područja.

Uvidom u spisak kulturnih dobara, u kome su navedeni i hramovi i riznice u koje bi trebalo da se ona vrate, jasno je da mnoge od tih crkava više ne postoje. Od nekih su ostale samo ruševine.

Na primer, veliki broj ikona treba da se vrati u dvore Janković Stojana i hram u Islamu Grčkom, a u Udruženju Srba iz Hrvatske podsećaju da su oni ruine i da su okolna srpska sela gotovo pusta još od „Oluje“. Vraćanje ikona planirano je i u Hram svetog Joakima i Ane iz 1574. na Bribirskoj glavici, a Zavod za zaštitu spomenika Šibenik nedavno je hram obeležio kao „starohrvatsku crkvu“. U najnovijoj prezentaciji kulturne zajednice Skradina, gde je planirano vraćanje kulturnih dobara, uopšte se ne pominje postojanje pravoslavnih crkava.

– Saznali smo da Hrvatska želi da napravi muzeje u turističkim centrima kao što su Zadar i Šibenik i izloži ikone iz srušenih crkava – kaže viši kustos Milojko Budimir, generalni sekretar Udruženja Srba iz Hrvatske. – Ispada da restauriramo i vraćamo naše ikone da bismo ojačali hrvatski turizam. U našem ministarstvu kulture procenjuju da predmeti koje vraćamo „nisu od izuzetnog značaja“.

– Ikone koje vraćamo imaju veći značaj tamo nego ovde – smatra Dušica Živković – One pripadaju SPC iz Hrvatske i njoj se i vraćaju. Međutim, naši sagovornici, sem čuđenja da neko pominje Srpsku pravoslavnu crkvu iz Hrvatske, jer takva ne postoji, ovakvu konstataciju nazivaju „neprimerenom“.

– Kako možete manje značajnim proglasiti ikone od 15. do 18. veka i cele ikonostase među kojima ima pravih remek-dela. Što je najbitnije, reč o jedinim preostalim svedočanstvima o vekovnom životu Srba na prostorima Krajine – kaže istoričar umetnosti Nikola Kusovac.

SPC: RELIKVIJE MOGU SAMO U MANASTIRE

RELIKVIJE i drugi umetnički predmeti mogu biti vraćeni samo crkvama i manastirima Srpske pravoslavne crkve u Hrvatskoj iz kojih potiču – stav je Patrijaršije SPC. U sedištu Srpske crkve rečno nam je da crkveni organi razmišljaju o ovom pitanju i da neće biti moguće otuđenje kulturnih dobara.

– Stav Crkve je da crkvene relikvije mogu biti vraćene samo našim manastirima, i to samo pošto episkopi koji su na čelu eparhija SPC u Hrvatskoj to zatraže – rečeno nam je u Patrijaršiji. – Oni najbolje poznaju situaciju na terenu i mogućnosti za čuvanje predmeta, i zato će njihova reč biti presudna. Pojedine ikone i knjige, posle procene nadležnog vladike, već su vraćene našim manastirima u Eparhiji dalmatinskoj.

Hrvatska strana, napominju u SPC, u znak dobre volje mogla bi da vrati deo relikvija odnetih iz manastira u Sremu još tokom Drugog svetskog rata. Međudržavna komisija koja se bavi ovim pitanjima, prema tumačenju SPC, može da da zeleno svetlo za odlazak samo onih dobara koja ne potiču iz crkava i manastira.

Boris SUBAŠIĆ – Dragana MATOVIĆ | 17. april 2012. 20:59