Radmila RADOSAVLJEVIĆ | 09. jun 2012. 21:05

 

 

 

 

 

 

 

Siniša Pavić

Pisac i scenarista Siniša Pavić o epohama i sistemima koje smo načeli a nismo potrošili, surovom kapitalizmu u koji smo se vratili… Političari stalno vređaju naš razum. Talenat, čestitost, poštenje nemaju nikakvu cenu .

KOD Domanovića nije kriv samo slepi vođa koji je poveo narod, već i sa narodom koji ide za slepim vođom, a zna da on ništa ne vidi, takođe nešto nije u redu. Danas je najlakše reći da su za sve političari krivi, oni i jesu najodgovorniji, jer preuzimaju na sebe obavezu da služe zemlji, državi, narodu, građanima, ali i građani snose izvesnu odgovornost – kaže u razgovoru za “Novosti” Siniša Pavić, scenarist kultnih serijala i filmova, autor brojnih istorijskih drama, i jedan od pisaca koji su rentgentskom preciznošću ušli u naš mentalitet.

Šta su sve pokazali nedavni izbori?

– Ono što je mislećeg čoveka moglo da odbije od svega što se zove izbori i političari bilo je potcenjivanje inteligencije građana, nas kao učesnika u tome. Izborna kampanja bila je marketing, reklamiranje, kao da treba da nam prodaju deterdžent, ili grickalicu, pelene… Ponavljanje nekoliko istih rečenica od istih lica ličilo je na popuste u trgovinama – ono 299, kada trgovci smanje cenu za dinar da bi nešto “uvalili”. Cilj takve neprekidne reklame jeste da uđe u podsvest, i da čovek kad uđe u radnju kupi baš tu robu. Tako nas tretiraju političari, a to vređa.

 Da li to znači da političke snage, ovakve kakve su, kompromituju svakog mislećeg čoveka?

– Nije stvar u tome da imate marketing, prelazite cenzus i ulazite u razne vlade i skupštine. Građani će videti da će i sada, u toj “novoj” vladi, sve biti poznati ljudi. Kako god da se sastavi vlada, svi su već bili tu, sve ih znamo. Eto, dotle smo došli. Navešću i drugačiji primer – da smo, recimo, 1945. imali višestranački parlamentarni izbor društvena snaga koja je uzela vlast verovatno ne bi prošla cenzus. Ali, kad se već latila vlasti, ona je tu porušenu, jadnu zemlju i obnovila, o čemu se danas ne priča – isušena su malarična polja, iskorenjen endemski sifilis u istočnoj Srbiji, ljudi su opismenjeni, uvedena je elektrika u sela, podignuta pruga od 200 kilometara za devet meseci, i to bez mašina i današnje tehnologije. Hajde danas podignite prugu za devet meseci, ili auto-put Beograd – Zagreb za dve i po godine. A to je bila 1949, i sam sam bio na radnoj akciji, zemlja je bila gladna, bez kapitala i mašina…

Ne mali broj ljudi pisao je na listićima da glasa za Šojića, Betmena, Ćirka…

– Popunjavanje liste komentarima jeste vrsta kritičke svesti i inteligencije, koja od izbora pravi ciničan i sarkastičan istup prema svemu što se događa. Jer, pogledajte odziv za predsedničke izbore u Francuskoj, izašlo je skoro osamdeset odsto birača, što znači da ljudi tamo vide nekoga kao ličnost koja bi mogla nešto bitno da promeni.

 Kuda sada ide Srbija?

– Mnogo me pitate – ja sam samo pisac. Imali smo ljude koji su videli kraj istorije, ili predviđali vek blagostanja, i sve se to urušilo. Da ne govorimo o utopijama koje smo ovde kao eksperimente sprovodili.

 Da li put Srbije danas uopšte zavisi od nas?

– Mnogo je stranih uticaja i pritisaka koji određuju naš smer kretanja, tako da predvideti odnos snaga na međunarodnoj sceni, i njihov pritisak koji će Srbija hteti ili morati da prihvati, vrlo je nezahvalno.

 Koliko smo, zapravo,poplavljeni i koliko naša “lađa” ima rupa?

– Finansijska rupa je glavna, sve druge bi mogle da se popune kada bi se na tome insistiralo. Primera radi – taj spoljni pritisak, pritisak EU za reforme, jeste pozitivan i usmeravajući, jer ako neko hoće da se približi standardima EU treba da posluša njen savet i da se prilagodi tom pritisku. Ali, pritisak Evrope nije najjači u pravcu da se Srbija reformiše, da stvori jake institucije, to se ne postavlja kao bitan uslov. Bitan pritisak najpre je bio Hag, a sada je Kosovo. Samo na tome oni nas uslovljavaju toliko da to postaje “biti ili ne biti”. Sve drugo je manje važno, zato i naše reforme idu ovako traljavo. Jer, naše najveće rupe su u nedostatku valjanih institucija – nemamo institucije koje su nezavisne, stabilne, koje imaju sposobnost kontrole nad izvršnim organima vlasti, koje signaliziraju korupciju, nepotizam i sve ono što truje ovo društvo.

 Postoji li ovde neki demokratski kritički korektiv?

– Naš narod navikao je da politiku vodi u kafani, da tamo kaže sve što ima. Demokratski korektiv u društvu nemamo, pored nezavisnih institucija nemamo ni jake, zvučne, glasne medije, nemamo ljude od integriteta i intelektualce kojima bi veliki broj ljudi verovao i poštovao njihovu reč. A bez toga ne možete imati demokratski korektiv.

 Najveći problem Srbije u ovom trenutku, kako upozoravaju stručnjaci, jeste prazna državna kasa, mogućnost grčkog scenarija… Politički lideri to gotovo i ne komentarišu?

– Verovatno je njima najvažnije ko će s kim, gde, kako… Ostap Bender, čuveni lik iz romana “Zlatno tele” Iljfa i Petrova, još pre šezdeset godina rekao da je najdublja rupa finansijska i da, koliko god da u nju propadnete, nikada niste došli do dna. Uvek možete propadati još dublje. Mislim da naše propadanje u tu finansijsku rupu nije zaustavljeno, i neće skoro biti. Od onih koji sada to treba da rešavaju niko se ne izjašnjava zato što ne znaju šta je to u toj rupi i gde je, i za šta bi mogli da se uhvate da to propadanje stane.

 Jesmo li zaista potrošili “sve epohe i sisteme”?

– Nijedan sistem nismo potrošili – svaki smo načeli, i vrlo brzo napuštali. Zbog ratova, revolucija, promenjenih okolnosti svetskih, evropskih… Mi smo imali i sistem kapitalistički, i sistem takozvani socijalistički, imali smo sistem čak i ratnog komunizma, i sistem takozvanog administrativnog socijalizma posle rata, pa i sistem socijalizma s ljudskim likom – takozvani samoupravni. Ali, nijedan od tih sistema kod nas nije dugo trajao i nije se razvio. Presečen je iz ovog ili onog razloga.

 Koji sada sistem živimo?

– Ako bismo rekli da smo potrošili kapitalizam, to nikako ne bi moglo da se prihvati kao istina. Jedan moj mladi poznanik, diplomirani ekonomista, zaposlio se u novootvorenoj stranoj fabrici, kod stranog investitora koji je u izbornoj kampanji toliko reklamiran. Radi dvanaest sati dnevno, uključujući i subotu, i zadovoljan je što uopšte ima posao. Mi, dakle, od kapitalizma sada imamo radno vreme koje je postojalo u doba Čarlsa Dikensa, u viktorijanskoj Engleskoj. Imamo od kapitalizma apsolutnu zavisnost radnika od poslodavca, odnos koji je katastrofalan, i ono što ne može u razvijenim kapitalističkim zemljama ovde je moguće. U fabriku o kojoj govorim čak ne može da uđe naša sanitarna isnpekcija, ni inspekcija rada. Mi, dakle, nismo potrošili kapitalizam, mi smo ga sada uveli u obliku koji je kod nas bio s početka dvadesetog veka, kad su i deca radila po deset sati. U onu najsuroviju, prvobitnu akumulaciju kapitala.

A možemo li da kažemo da smo potrošili našu socijalističku utopiju?

– Ni to ne bismo mogli da kažemo, jer je ta utopija bar razvijala institucije. Kakve god da su bile, bile su ozbiljno postavljene, počev od vojske, diplomatije… U tom sistemu imali smo jednu od najboljih bezbednosnih situacija u Evropi, ljudi su mogli bezbedno da spavaju u parku, a pljačka ili pronevera bila je tako redak događaj da se o tome pisalo kao o senzaciji.

 Šta se, zapravo, danas događa sa nama, zašto Šojići tako lako uspevaju?

– U “Beloj lađi” postoji i profesor Hadžizdravković, koji u jednoj TV emisiji govori kako se Šojići razmnožavaju, ima fobiju od Šojića, intelektualac je i kaže – oni su svuda. Šojić će jednog dana dobiti i Ninovu nagradu, i nagradu za arhitekturu, ali će pre toga ući u žiri koji dodeljuje te nagrade. Dakle, kako se oni razmnožavaju? Opet dolazimo do pitanja naroda – U “Porodičnom blagu” postoji scena kad Špic kaže Đoši, pokazući mu kuću Paje Troška – nakrao se zlikovac! Ali, on to govori sa zavišću, čak i sa izvesnim poštovanjem za čoveka koji ume da se “snabde”, da ukrade, da prevari, da izmanipuliše, da se “ugradi”, ili šta je već postalo uobičajeno kod nas. I ta neverica da postoje pošteni ljudi, neverica da se nešto može steći poštenim radom, već je tradicionalno uverenje, opšte mesto u narodu. To je i razlog kako svi ti, pa i taj Šojić, ovde prolaze cenzus – mnogo je onih kojima njegovo neznanje, lopovluci, manipulacije, prostakluk… ne smetaju, zato što i sami ne znaju, ne čitaju, zato što bi i sami želeli da se domognu nečega na bilo koji način, i podvalom, i prevarom.

 Da li Šojići tako lakouspevaju i na Zapadu?

– Sumnjam da kod njih državu može da vodi neobrazovan, polupismen čovek. Ali, isto tako, teško više može da dođe na vlast i čovek većeg duhovnog gabarita, čvršćih moralnih principa i karaktera. I kad dođu kod nas, sa tim titulama, visoki predstavnik ovoga, visoki predstavnik onoga, mislite da je nešto jako visoko, a nije. Vrlo je prizemno, pragmatično i vrlo činovnički, za veliku platu.

 Šta znači biti optimista u Srbiji?

– Znači poverovati u neko od predizbornih obećanja.

ŠTA MI ULIVA NADU AKO kao narod još nismo “diplomirali”, ako smo “otpisani” kao ozbiljni ljudi, ako decenijama stalno čekamo bolji život, ako se srećnim ljudima ovde smatraju oni koji nekako preživljavaju iz meseca u mesec, gde je šansa?
– Ne bih nikome savetovao ništa osim onoga što mogu samom sebi da preporučim kao ponašanje, a Vuk Karadžić ima tu misao: Ako svako uradi ono što može, narod neće propasti. Ova zemlja puna je vrednih i talentovanih ljudi, to se za sada mahom iskazuje u sportu i u nekim delatnostima gde su ljudi mladi, dok još ne uđu u sistem. Naši najbolji matematičari, najbolji pravnici idu na svetska takmičenja, teniseri su najbolji na svetu, a ne znam koliko teniskih terena ima u Srbiji, imamo najbolje vaterpoliste, a nemamo more… Ali, sve što je kod nas stvoreno poslednjih decenija jeste indivudualni napor. Ovo društvo ne stimuliše talenat, čestitost i poštenje. Na ceni su manipulatori. Zato, ako negde vidim šansu i izlaz, to je da se ljudi okrenu sopstvenom poslu. Kao onaj moj poznanik koji je srećan, iako radi dvanaest sati dnevno, on mi uliva nadu.

DNO DNA JOŠ NISMO DOTAKLI  DA li smo došli do dna?
– Naša rupa nije samo finansijska, ona je moralna, i veoma je duboka, nema dno. Kad kažemo “ovo je dno dna”, zapravo, vidimo da dna nema. Jer, moralna rupa može da ide beskrajno duboko, a mi još nismo došli dotle da se ljudima sve to zgadi potpuno, do te mere da više ne pristaju da žive u takvom društvu. Da li će do toga doći, ne znam. Sve što u ovoj zemlji postoji, što je zaživelo, što je primljeno, što funkcioniše, nažalost, radi protiv toga