Коме и због чега је Вељко Џакула био потребан у Книну као представник Срба из Хрватске,

шта је тиме изгубио а шта добио он и његов народ и какав значај за Хрвате има Олуја, поред чињенице да је заувек решила српско питање?

Био је четвртак, три дана пред „олујну“ прославу у Книну, негде између осам и пола девет, у време прве јутарње кафе, када ми је зазвонио телефон; на вези Вељко Џакула. Моли да му кажем шта мислим о позиву, добио га је дан раније из Кабинета председника Хрватске, Ива Јосиповића, да се у недељу појави у Книну, на обележавању 17. годишњице „Олује“. Изнесем му оно што мислим, а лако можете претпоставити шта, и разговор се оконча за неколико минута.

СРБИНУ НИЈЕ ТАМО МЕСТО
Два сата касније Џакула поново зове и каже: Ево, сад ме је лично звао Иво Јосиповић и тражи да дођем у Книн. Не знам шта да радим. Неколико пута је нагласио да све жртве треба уважавати, да жртве не смију имати национални предзнак, да ће и он и руководство Хрватске знати да цене мој долазак…Вељко, кажем му, у Книну није парастос, одавање поште погинулим Хрватима. Тамо је славље, дернек, прослава Дана државности утемељеног на „Олуји“, као знак, сећања на „величанствену полицијско-редарствену акцију која је ослободила окупиране делове Хрватске“. То никакве везе нема са жртвама. Ни једном Србину тамо није место. Хашки трибунал је и „Олују“ и генерале који су у њој имали најзначајнију улогу свезао у клупко звано „ удружени злочиначки подухват“. Уосталом, Милорад Пуповац, онакав какав је, никада није отишао у Книн на дан „Олује“.
Вељко ћути, ја настављам: Да те Јосиповић, или Милановић, свеједно је, зову у Вуковар, на Овчару, где су стрељани заробљени Хрвати, ја бих те наговарао да одеш и све бих учинио да те одбраним од могућих српских замерки. Поклонити се сенима мртвих је људски, то нико разуман не сме да оспори, да замери, али тебе, понављам му неколико пута, не зову на парастос већ на славље поводом протеривања 220 хиљада твојих сународника. И још нешто -покушавам да изнесем што више аргумената, верујући да се Вељко заиста ломи – мораш имати на уму да је Крајина у време покретања „Олује“ била под заштитом Уједињених нација што искључује сваку причу о легитимитету напада и целокупне операције. Да, и ја тако мислим, одговара Џакула и завршавамо разговор.
Тек касније сазнајем да је Вељко тога дана звао још неколико људи, у Хрватској и Београду, са истим питањем иако је, после свега, савршено јасно да је он пре тих разговора донео одлуку о одласку у Книн, а од нас је тражио подршку.