За време Другог светског рата Јованка Броз је остала без своје родне куће, а после смрти мужа, Јосипа Броза Тита, председника Југославије, без адекватног и трајног смештаја. – Нисам ја, што би рекао наш народ, репа без корена.

Моји преци потичу са Косова, тачније из Призрена и Пећи. Пошли су отуда још пре Косовске битке, путовали су преко Црне Горе и Херцеговине и дуго су се задржали у Далмацији и онда населили у Лику 1482. године. Спомиње се тада да су се населили у Личком Новом, крај Госпића. После тога долазе на Крбавско поље и оснивају село Пећани, коме су дали име по свом завичају и опевали га у песми „да их жеља мине и стари спомен не изгине”. То село и данас постоји, али су га 1941. године запалиле усташе. За моје време било је у селу око 150 домаћинстава, а сада их има само неколико – прича Јованка Броз и наставља:

– Кућу где сам се ја родила спалили су Италијани 1942. године, јер је ту дуго био њихов штаб. Били су окупирали Лику, а како је моја кућа била велика, користили су је као штаб, а кад су одлазили, запалили су је. Друге две куће које је имао мој отац, а кога су звали богати Американац, запалиле су усташе. Село је данас остало, кажем, с неколико кућа. Мој предак Тома Будисављевић, православни прота, прадеда је Николе Тесле, по његовој мајци Ђуки. Добио је француски орден части који му је лично Наполеон ставио на груди 1811. године. Тада су били ратови, па су личке регементе ратовале за Наполеона.

Тома Будисављевић је познат по томе што је до подне служио свету литургију у цркви, а по подне као мајор са својом војском чувао и бранио границу, а окупљао је људе по селима и борио се против унијаћења, покрштавања, објашњавао им зашто не треба то да раде и то је, по мени, његова највећа заслуга. Моја дична старина био је и изумитељ. Својим рукама је направио запрежна кола, па је и по томе био познат. Изузетан и необичан човек.