Ам­вро­си­је и Ал­фа у игри (Фо­то До­бри­во­је Уро­ше­вић)

Јавор – У манастиру Ковиље, подно Јавор планине, некада је било много монаха, у време Турака је ту чак и школа радила. Данас је овде, у недавно обновљеном манастиру с краја 12. века само један монах, који, како каже, учи од – вука…

На тридесетак километара од Ивањице, на десној страни реке Ношнице, налази се место које истовремено одише невероватним миром и енергијом. Дочекује нас игуман Амвросије Алимпијевић, уједно и први монах који је после 200 година паузе замонашен у овом манастиру. Прича о његовом „пакту са вуковима“ прешла је и границе Србије, а снимке монаха и вучице на „јутјубу“ видело је на десетине хиљада људи.

– Нисам ја никакав светац, нити чудотворац, цела та прича је погрешно схваћена. Не припитомљавам ја животиње, већ су оне мене прихватиле, а ја кроз дружење са њима проналазим неке своје одговоре. Ја неке ствари не могу да објасним, то не може да се стави у речи – вели игуман Амвросије.

Овде су посетиоци малобројни, чују се само птице и жубор воде. Наш саговорник каже да му самоћа прија после искуства у Студеници, где је био три и по године.

– У Студеници сам водио и по 20 аутобуса дневно. Увече дођем у собу, затворим очи и само ми лете лица… Није то за мене, овде сам пронашао мир – прича овај игуман.

Образован, духовит, млад, тек му је 29. година, одлучио се на корак који није својствен његовој генерацији.

– Монах је човек рањен љубављу Божјом. Ја сам са 20 година отишао у манастир и опет бих то поново урадио – говори док нас послужује кафом и ракијом.

На сто ставља мобилни телефон.

– То ми је једини контакт са светом или се можда заваравам – са осмехом прича и додаје: – Морам да га имам због парохије, јер ја сам и монах и парох.

Његова парохија је 45 километара у пречнику. Амвросије држи службу, литургију, венчава, сахрањује… Недавно је тако венчао Албанку и Србина, што је уредно забележила и „24 часа свадба“.

Игуман је из Ариља. Завршио је и музичку школу, свира гитару и клавир. Има их и овде, понекад пребира по диркама и жицама. Породицу, каже, виђа отприлике три пута годишње. Брат Александар је млађи од њега девет година, игра фудбал у Мађарској. Био је једном овде, када ни конак није био завршен и само је прокоментарисао: „шта је ово, само хектар неба…” Да, хектар неба и планине, али који зраче посебном енергијом, вероватно због старе цркве, додаје…

Тик уз конак који је подигнут прошлог новембра, паркирани су џип и мотор. Још један доказ да млади игуман одудара од уобичајене слике монаха који комуницирају једино преко службе.

– Џип и мотор сам добио на поклон пре месец дана, захваљујући емисији РТС-а „Квадратура круга“, коју је видео професор теолошког факултета Милош Весин из Либертвила у САД. Професор, његови студенти и парохијани сакупили су новац и тако ми обезбедили превоз у овим планинским беспућима– објашњава док прати наш изненађени поглед.

Док причамо испред цркве, која је делом уклесана у стени и по свом изгледу спада у ред пећинских цркава испосничког типа, питамо да ли можемо да видимо ту чувену вучицу Алфу. После неколико звиждука прикрала нам се с леђа, али држећи одстојање од неколико метара.

Када нема никога лежи на клупи на којој седимо.

– Никоме неће да приђе и нико је није додирнуо осим мене, што је и логично, јер сам је ја отхранио. Имала је само 15 дана када су ми је донели, тек прогледала… хранио сам је свака четири сата, прво млеком, па млевеним месом… Назвао сам је Алфа јер су ми рекли да је била најкрупнија у леглу и вероватно предодређена за алфа женку – прича нам док вучица неповерљиво прави кругове око неочекиваних посетилаца.

На чувену пословицу „вук длаку мења…“, Амвросије одговара својом пословицом: „љубав длаку мења, али ћуд никада…”

Сада има 10 месеци и још је мала, јер вукови тек са две године постају зрели. Алфа има свој бокс, а Амвросије је често пушта, па одлазе у лутања по шуми…

– Имао сам још једног вука, исто је била женка. Али њу нисам ја отхранио, била је дивља… Сви смо се заједно шетали, али после није хтела у бокс, морао сам да је уносим. Сада је у Чачку, тамо има огроман ограђен простор…

Осим вучице, монаху друштво прави и лисица, коју нисмо успели да видимо, јер обично долази када падне мрак.

– Лисица долази само ноћу, она је плашљивија од вука. Узео сам је од неких ловаца у Нишу, била је као чаша… Имао сам и орла, био је питом, није бежао. Убили су га пијани ловци… искрено, мислио сам да ће пре неко убити вука – прича наш саговорник.

Припитомио је и змију, гаврана, зеца и папагаја Ару. Амвросије ће сада остати и без Алфе, која би ускоро требало да буде пребачена у резерват у Бугарској, међу остале вукове. На наше питање да ли ће му бити тешко без друга, монах одговара:

– Оном кога волиш мораш дати слободу… То је права љубав… Тешко ми, људи, то схватамо, али се учимо… полако…

———————————————————–

Старија од Студенице?

О времену градње манастира Ковиље, који је готово приљубљен уз стену, нема поузданих података. Претпоставља се да је с краја 12. или почетка 13. века. Састоји се од две цркве под истим кровом – старија и мања, за коју народ каже да је старија од Студенице, посвећена је светим Архангелима, а млађа светом Николи. Манастир је у доба Турака једно време био опустео, да би велику обнову доживео половином 15. века. У парохијску цркву је претворен 1813. године. После 200 година паузе, епископ жички Хризостом је у септембру 2005. године замонашио, а затим до јеромонаха рукоположио садашњег игумана Амвросија.