Мо­на­хи­ње (Фото А. Исаков)

Специјално за „Политику”
Грабоц (Мађарска) – Међу четрдесетак православних храмова у Мађарској данас постоји само један живи манастир.

Налази се на око 120 километара од наше границе ка западу, на половини пута између градова Баја и Сексард, у селу Грабоц, које је и добило име по српском називу Грабовац. Историја каже да су манастир основали далматински монаси из манастира Драговића, који су овамо избегли од глади у 16. веку и дали му име по грабовим шумама.

Када се од граничног прелаза Келебија крене ка Баји следи стотинак километара путовања ка Сексарду. До села Грабоц стиже се добрим асфалтним путем који кривуда кроз благо заталасни предео. Као да је моћни Дунав својим рукавцима померио земљу стварајући зелене наборе које се протежу даље на запад. Манастирско здање смештено је на самом крају села, а звоник цркве види се надалеко.

Једноставна гвоздена капија означава да се ушло на манастирско земљиште, одакле се пут лагано спушта до мале удољице у којој су се сместили импозантна барокна црква, дугачак конак и мали објекат који је некада служио као портирница. Споља, све у добром стању, поплочани плато је почишћен, украшен цвећем, испред цркве поређане клупице за одмор, а даље иза храма простире се уредно покошена ливада.

Тек касније, у разговору с јединим монахињама овог манастира, сестрама Маријом (88) и Христином (62), открива се да оне тешком муком од зуба времена отимају ова здања која неумитно пропадају.

Монаси манастира Драговић населили су се у месту где је било Срба и прву цркву подигли на брду изнад данашњег храма. О том времену сведочи и старо гробље и неколико надгробних споменика исписаних старословенским писмом. Црква, посвећену светом Михаилу, подигнута је у 18. веку и у њој је изванредан иконостас урађен у зеленом мермеру и дуборезу украшеном златом. Динко Давидов у својој књизи о споменицима Будимске епархије каже да овај иконостас, дело новосадског сликара Василија Остојића, спада у најрепрезентативнија дела српске уметности у Мађарској.

Ико­но­стас ма­на­сти­ра Грабовац

Манастир је био жив све до 1974. године, када је из њега отишао и последњи од некадашњих 70 монаха. Двадесет година касније, са задатком да оживе ову светињу, послате су монахиње Марија и Христина и тако већ 15 година њих две саме, уз малу и недовољну помоћ епархије, боре се за опстанак манастира и надају да ће доћи испомоћ. Мађарска држава је током осамдесетих година прошлог века обновила цркву као споменик културе и њен живопис је готово у потпуности сачуван, осим у доњем делу где га разједа влага.

Докле око досеже простире се манастирско имање које је монахињама и уз помоћ економа тешко да одржавају. Манастир је отворен сваки дан од 10 до 17 часова, од средине марта до половине децембра, када хладноћа нагони монахиње да се преселе у Сегедин. Осећај усамљености појачава и чињеница да Срби готово и да не залазе у једини православни манастир у Мађарској.

– Сваке седмице овамо долазе туристи, већином у организацији цркава, али овамо готово да и не зaлазе ни Срби из Мађарске нити из матице – прича монахиња Христина.

Једина прилика када Срби дођу јесте панађур за Светог Петра, 12. јула, када се овде окупи стотинак православаца, али и њихових пријатеља из Мађарске.

– Имам утисак да их је сваке године мање, али, ипак, добро је што се тада црква и простор око ње напуни гостима – каже нам сестра Христина.

И док разговара с ретким гостима из Србије, пристиже аутобус туриста у организацији Реформатске цркве Мађарске. Монахиња, која течно говори мађарски, преузима улогу вештог туристичког водича који објашњава историјат цркве, присуство Срба на овом простору, живопис и иконостас, дискретно дозирајући озбиљне информације шалама које опуштају атмосферу. Иначе, као и у свим храмовима Будимске епархије и овде се плаћа улаз у цркву у висини од 300 форинти (мало више од евра), али, кажу монахиње, нико им због тога није ставио примедбу.

Када оду туристи, утихне простор око цркве и овде, на крају села Грабоц, чује се само цвркут птица у боровима манастриског имања.

Александра Исаков