НЕКАЖЊИВОСТ злочина почињених током и након операције Олуја допринела је дискредитовању међународног кривичног права, оценио је данас Карлос Бранко, португалски генерал мајор у ауторском тексту за угледни лисабонски дневник Даирио де Нотисијас.

– Нико не може рећи да није знао шта се дешава. Догађаје је пратио и надзирао врх војних посматрача УН и војних посматрача Европске заједнице. Иако су информације и извештаји стизали до највиших нивоа мало тога је било учињено како би се обуздао импулс хрватске владе – указује Карлос Бранко, који се од 1994. до 1996. године налазио на стратешки важном положају заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ.

Он тврди да су међународни напори да се заустави кршење људских права били страховито стидљиви и закључује да не само да су светски политички лидери били „саучесници у убиству због чутања и одсуства изјава“, већ су неки изузетно утицајни политички актери из међународне заједнице прећутно подржавали поступке хрватске државе.

– Упркос доказима који су били ван сваке сумње, починиоци ових злочина, између осталих и генерали Готовина и Маркач, једногласно су првостепено осуђени, редом на 24 односно 18 година затвора. Упркос чињеници да су две пресуде засноване на истим чињеницама и на истом закону, постојала је необична индивидуалност у закључивању и одлучивању судија различитих инстанци који су током судског поступка долазили до дијаметрално супротних закључака о кључним питањима суђења и то онда када су чињенице потврђене у првостепеним пресудама. Тако су генерали Готовина и Маркач у другостепеном поступку били ослобођени – подсећа португалски генерал.

Операцијом Олуја хрватске војске против српских снага у Крајини која је започела 4. августа 1995. године покренути су одлазак 250 хиљада Срба из Хрватске и ликвидација око 2.500 беспомоћних цивила српске националности, подсећа Бранко.

– Убијали су оне који нису успели или нису могли да побегну због поодмаклих година, пљачкали су, спаљивали куће, уништавали усеве и све то уз подршку са највиших нивоа хрватске државе. Живот у Крајини постао је пакао за оне који нису могли да побегну. Гробље на отвореном. Све то се догађало испред очију пасивне међународне заједнице – сведочи Карлсо Бранко.

Учешће хрватске полиције и војске у овим активностима значило је да акција не само да је била допуштена већ је била и организована с циљем да се демолирају напуштене српске куће и онемогући повратак Срба у Хрватску, односно да се, како то каже португалски генерал, „систематски елиминише цела етничка група“.

Бутално етничко чишћење у Хрватској 1995. године упућују на поновно разматрање хипотезе о геноциду с обзиром на неселективна погубљења по кратком поступку и доказе о убиствима великих размера над беспомоћним цивилима, поручује генерал Бранко.

Међународни кривични суд ипак није разматрао геноцид над Србима из Хрватске, али се сложио да су у операцији Олуја почињени злочини и потврдио је наводе о етничком чишћењу.

Међутим, као да се ништа није догодило, многи команданти јединица одговорни за зверства и почињене злочине наставили су своју војну и политичку каријеру у Хрватској и након рата и заузимали високе положаје у држави као министри, посланици, градоначелници.

Португалски генерал сматра да је вето Савета Европе у мају 1996. године, који је одложио чланство Хрватске у тој организацији за шест месеци, био „ништа друго до фарса коју чине они са грижом савести, упркос својој помирљивој реторици о људским правима“ и оцењује да је неприхватљиво управљати међународном политиком са два критеријума: снисходљивост за пријатеље, а закон за остале.

Злочин почињени током и након Олује подсећају на догађаје из Другог светског рата у којима је српски живаљ у Хрватској, који је пре рата чинио око 61 одсто становништва, десеткован од стране нациста такозване Независне Државе Хрватске, каже португалски генерал и закључује:

– Туђман је успео да учини оно што фашистичка усташка држава НДХ није успела током Другог светског рата: да трајно протера српско становништво из Крајине. Ово брутално етничко чишћење упућује нас да поновно разматримо хипотезе о геноциду, с обзиром на неселективна погубљења по кратком поступку и доказе о убиствима великих размера над беспомоћним цивилима.

Na koji način će ove godine biti obeleženo stradanje Srba u „Oluji”?

Početak avgusta svake godine je vreme kada se prisećamo najvećeg etničkog čišćenja posle Drugog svetskog rata, kada u znak sećanja na žrtve obeležavamo najveći egzodus srpskog naroda. Avgusta 1995. godine u zločinačkoj akciji „Oluja”, u samo nekoliko dana, iz Republike Srpske Krajine proterano je više od 220.000 ljudi, a 1.877 njih je poginulo i nestalo, od čega su više od polovine bili civili.

Na koji način će ove godine biti obeleženo stradanje Srba u „Oluji”?

– Pridružićemo se obeležavanju godišnjice u organizaciji Vlade Republike Srbije, Republike Srpske i SPC u Busijama. Dan kasnije organizovaćemo pomen žrtvama „Oluje” u Banjaluci. Sledećeg dana tradicionalno odlazimo prema Novom Gradu, gde je deo Ličana, Kordunaša i Banijaca izašao preko „mosta spasa”. U dogovoru sa Crkvom i lokalnim vlastima u Novom, na bosanskoj strani pravimo pomen u Hramu Svetih apostola Petra i Pavla i onda od crkve do „mosta spasa” palimo sveće. Budući da je to sad međunarodni prelaz, lokalne srpske vlasti zatražile su da se na pola sata zatvori most i da mi slobodno prošetamo, upalimo sveće i spustimo vence u reku Unu. U povratku ćemo svratiti u Svodno, mesto na 7-8 km od Novog prema Prijedoru, gde su 8. avgusta hrvatski avioni bombardovali kolonu izbeglica i ubili troje Krajišnika civila, izranjavali domaće ljude koji su prišli da im donesu nešto da se okrepe, i još na desetine teško ranili, među kojima i žene i decu. Sedmog avgusta idemo na Petrovačku cestu, gde su hrvatski avioni bombardovali izbegličku kolonu. Kod mesta Bravsko stradalo je desetoro ljudi, od kojih četvoro dece i devojka od 20 godina. Za kraj ćemo posetiti spomen-sobu u Driniću.

Šta će se ove godine naći u biltenu „Danituge i sjećanja”, u kojem beležite najbitnije događaje između dve godišnjice?

– Virtuelno ćemo ga promovisati danas u 11 sati na našoj stranici, umesto tradicionalnih prezentacija.Imamo interesantnu rubriku o deci iz kolone, koja su danas uspešna u raznim branšama, a ima ih dosta. Imamo rubriku „Suočavanje sa prošlošću”, o tome kako Hrvati prezentuju događaje iz devedesetih, a posebno „Oluju”. Takođe, imamo priču o tome kako žive povratnici u Hrvatskoj. Ove godine nas je mnogo Krajišnika napustilo, ima reči i o njima. Istakao bih i rubriku „Nova izdanja”, u kojoj je popisano šta je sve napisano i snimljeno. Ove godine kao važan datum zabeležio sam 6. jul, kad je počelo snimanje filma i serije „Oluja”.

Zbog čega mislite da je ekranizovanje ove zločinačke akcije važno?

– Znate koliko su druge strane sukobljene u ratu devedesetih snimile tih filmova, koliko Hrvati snimaju i kakve filmove, koliko ulažu u njih. To isto rade i Bošnjaci, jedino Srbi ne. Srbi nose tu neku stigmu krivaca za ovaj rat. Svi oni su uspeli da budu i pobednici i žrtve, a to još niko u istoriji nije uspeo da spoji. Iz mog iskustva, filmovi su ipak mnogo jači za širenje istine ako se ispričaju na način prihvatljiv publici. Kad nekome kažete, kao mi kad objavimo, da je 7.500 stradalo u ratu ili 1.877 u „Oluji”, šta to u Americi, u Kini, u tim mnogoljudnim zemljama znači – ništa, ali kad ispričate priču kroz sudbinu jedne porodice, nekog čoveka, i ako to iznesu dobri glumci i dobar režiser, i scenario bude dobar, kad se sve to poklopi, onda može da bude mnogo jače nego sve o čemu sam ja pričao.

Šta vam je bilo na umu kad ste 1993. godine osnovali nevladinu organizaciju na čijem ste čelu i danas?

– Početkom devedesetih počeo sam da se bavim humanitarnim radom odlazeći kao advokat da branim Srbe preko granice, da pravim tužbe, žalbe. Ideja o osnivanju „Veritasa” došla je od italijanske grofice Viskonti, koja je bila čuvena novinarka. Dolazila je na ratom zahvaćeno područje i videla sve što se dešava na prostorima bivše Jugoslavije. Kazala je da smo najveći stradalnici, a najmanje se zna o nama, još se kotiramo kao agresori i predložila da pošto je Republika Srpska Krajina nepriznata država i osnujemo nevladinu organizaciju, i upoznamo svet s našim dokazima o stradanju.