Igor Mandić

 NIKAKVI sudski procesi niti krivično gonjenje neće promeniti ideje Igora Mandića, uglednog hrvatskog pisca i novinara. A on veruje da su Srbi i Hrvati „slični, srodni, orođeni, bliski, ujedinjeni poreklom slovenskim i dolaskom na Balkan“ i da zbog toga zaslužuju da žive zajedno u jednoj državi. Priznaje da mu je mana što mu se dopada Srbija, a krivična prijava koju je protiv njega podneo Josip Miljak, predsednik Hrvatske čiste stranke prava, zbog pozivanja na zajednički život Srba i Hrvata, „može samo da bude bura u čaši“.
– To što sam rekao pre četiri dana u televizijskoj emisiji je najdublja istina koju godinama gajim u sebi, i bila mi je prava zgoda da je kažem što većem krugu ljudi. Bilo mi je važno da to čuje građanstvo koje ne zna da takve ideje uopšte postoje, da se mogu reći i da ih treba naglašavati. To što će neko eventualno biti procesuiran, kao moja malenkost, to je ono što meni spada u rok službe – kaže Mandić, koji je ovih dana gost Leskovca, gde otvara Treći književni festival „Tink tenk taun“. Svestan je da to što ima naklonost prema Srbiji u Hrvatskoj nije vrlina, ali napade koji su usledili ne doživljava tragično.
– Ja sam nepopularna osoba, a nepopularni ljudi moraju da daju nepopularne izjave. Ne mogu da budem korektan i fin kad sam već na izmaku života. Prema tome, šta mi drugo preostaje

nego da budem nepopularan…
Dok s nonšalancijom govori o napadima kojima je ovih dana izložen, Mandić sa mnogo strasti brani svoje stavove i ideje. I pored toga što mu je stalo da one dođu do svesti njegovog i srpskog naroda, ne želi da se ponavlja – „Jer to bi izgledalo da ja imam neki plan“, kaže on.
– Rekao sam to u žaru izlaganja, i iza toga ne stoji nikakva sadržajno razrađena taktika. Ipak, ideje o zajedničkom životu su zastupljenije i raširenije nego što se misli. Glasni deo nacionalističkog puka prekriva mogućnost izražavanja ovakvih, rekao bih, pozitivnijih ideja, ali nije istina da takve ideje ne postoje kod mnogih. Duboko sam uveren da postoje, jer ja stalno branim Hrvatsku od ustaša. Ja im je ne dam. I zato ta borba još traje.
A zašto zajednički život?
– Zato jer smo 99 posto isti, i slični, srodni, orođeni, bliski, ujedinjeni poreklom slovenskim i dolaskom na Balkan, jezikom, tradicijom, običajima, muzikom. Verski rascep je poremetio te odnose i meni kao izlaz jedino preostaje da budem Hrvat ateist – kaže Mandić. On dodaje da su crkve i sa jedne i sa druge strane „multinacionalne kompanije finansijske globalne korporacije“.
– Crkve Srbe i Hrvate upotrebljavaju kao oruđe, kao topovsko meso za svoje teritorijalne i ne znam kakve druge pretenzije – ogorčen je Mandić.

NACIONALISTI SVUDA ISTI
Uoči dolaska Mandića, leskovačka policija dobila je anonimne pretnje „da ustaši nije mesto u Srbiji“ i da će „branioci Vukovara sprečiti njegov dolazak u Srbiju“.
– Sve sam samo ne ustaša, ali nacionalisti su svugde iste boje. Usijane glave je nemoguće ohladiti – kaže Mandić, koji svoj boravak u Leskovcu opisuje kao „pristojan, ugodan i feferonski“. – Ovde sam jeo najljuće feferone u životu.

PUTEM KOJI JE GRADIO
MandiĆ se priseća da je kao student bio u brigadi koja je gradila autoput kod Južne Morave.
– Bilo je to prekrasno razdoblje studentskog života. Prema tome, ja sam gradio ovaj autoput, pa moram da proverim u kakvom je stanju posle toliko godina.
– Volim inicijative koje dolaze iz malih mesta, jer u njima vidim pravu iskonsku kulturnu potrebu koja se ne oslanja na moćne, uhodane i zaparložene institucije – odgovara Mandić zašto je pristao da krene na tako dalek put.