Кажу да Господ највећим искушењима подвргава оне које највише воли. Ако је тако, онда је сина свог, светог патријарха Српске православне цркве Павла волео неком посебном љубављу…

Пред крај Другог светског рата, спасавајући дете из вода Дрине будући се патријарх озбиљно разболео. Доктори му одредили три месеца највише, али му је Бог сачувао живот. Сачувао га је да буде сведок борбе комуниста против цркве, крвавих ратова с краја двадесетог века, распада земље, великих злочина, издаје, погибије невиних, повлачења своје пастве са Косова, из Хрватске и Босне, рушења храмова и најзад раскола у своме дому – у Српској православној цркви…
Рођен на туђој земљи, тада Аустро-угарској монархији, одрастао је као сироче, у младости прогнаник, увек слабог здравља – зато је кажу и био послат да се школује – Павле је био редак пример премоћи силе духа над слабошћу тела. Проживео је свој овоземаљски живот онако како је другима саветовао – „Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али, треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује“.
О њему су говорили да је последњи живи светац на овој земљи. О њему кажу да ће бити заступник Срба на небу. Понеки, попут епископа шабачког Лаврентија, чак поручују да смрт патријарха Павла „није велика жалост јер је патријарх целога живота тежио Богу“.
Могуће да је са црквеног гледишта уважени епископ у праву, али смрт патријарха ипак је за народ трагичан догађај. И не ради се ту толико о губитку духовног пастира. Јер како рече председник земље – „постоје људи који самим чином свог постојања повезују читав народ“. Да ли ће се такви наћи после Павла тешко је рећи…
Ипак, и после смрти патријарх ће остати у људским срцима. И можда ће управо крај његовог овоземаљског пута помоћи да се у њима утврди главна мисао, идеја водиља и можда морални тестамент патријарха Павла: „Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди”.