Ледени пут живота

22. новембра навршило се 68 година од како је успостављен ледени пут преко Ладошког језира. То је био прави пут живота, који је омогућио Лењинграду да издржи 900-дневну жестоку блокаду за време Великог Отаџбинског рата.

8. септембра 1941. године фашистичке трупе су затвориле последњу копнену маршруту која је водила из Лењинграда у „Велику земљу“. Град се нашао у блокади. Једина могућност да се доспе у опседнути град и да се изађе из њега била је Ладога. Зима је дошла 1941. врло рано. У новембру су већ били јаки мразеви, до минус тридесет. Била је донета одлука да се покуша да се преко замрзнутог језера изведу аутомобили са теретом за опседнути град, говори кустос музеја Пут живота Александар Војцеховски.

15. новембра 1941. године изнад Шлиселбуршке усне, јужног дела Ладошког језера, пролетео је авион за извиђање, са циљем да утврди у каквом је стању лед. И, наравно, донета је одлука да се хитно започне изградња леденог пута. Како се то чинило? Секле су се ледене санте, у рупе у леду су се постављали мостићи – дрвени штитови од дебелих дасака, брвана. Наливала се вода да се замрзне и у кратком року био је изграђен први пут. А касније их је било изграђено још 5. Надаље је на леду Ладошког језера радило 6 сталних путева.
Првобитно је било планирано да се започне кретање путем 25. новембра. Али у граду су остајале резерве хране за свега један дан. Зато је решено да се иде на ризик и 21. новембра је налед изашао воз од санки са 350 запрега, а друг дана увече прва колона аутомобила. То су били најлакша теретна возила. Колона се састојала од 60 камиона, који су возили на растојању од 300 метара.
Језеро је једва стигло да се замрзне, зато је већ после три дана пут морао да се пренесе због тога што се лед „уморио“. Само за први месец пут је преношен на нове трасе четири пута. Возачима је сметала и мећава: видљивост се смањивала на један-два метра. Кола су падала са пута, али није смело да се зауставља: због мраза техника је могла да закаже. Фашисти су жестоким бомбардовањем и артиљеријском ватром покушавали да прекину ледени транспорт. Губици возила били су значајни. Тако је у фебруару 1942. на Ладоги потонуло око 400 камиона. Ипак, возачи су правили две-три туре за дан, ризикујући у сваком тренутку животом. Сви су схватали да без њихове помоћи град неће преживети, говори Александар Војцеховски.

Возачи су увећ ишли врло пажљиво, са отвореним вратима, спремни да у сваком тренутку напусте возило кад оно буде пропадало под лед. Трасу су стално прекидале пукотине које су понекад достизале неколико метара у ширину. Ради тога морао је да се издвоји посебан батаљон за изграду мостова. И за зиму 1941-42. године он је изградио на леду језера око 147 расклопивих мостова који су могли да издрже не само тежину камиона, већ и тенкова.
Пут живота посебно је био важан у првој зими блокаде 1941-42- године. Реч Ладога са надом су понављали лењинграђани у редовима за хлеб, у леденим становима. За њих се појавила нада: преживећемо, победићемо! У првој години блокаде Путем живота у Лењинград било је пребачено преко 360 тона терета – хране, муниције, горива. Затим су истим путем биле пребачене стрељачке дивизије и тенковска бригада за одбрану Лењинграда. А из опседнутог града било је евакуисано преко 500 хиљада људи, индустријске опреме и културних вредности.
Ледена траса била је затворена у априлу 1943. године. Тако је завршена историја легендарног пута, који је забележен у историји одбране Лењинграда као једна од најупечатљивијих херојских страница.
Од 70-их година на западној обали Ладошког језера у насељу Осиновец ради музеј Пут живота. То је најпосећенији музеј у области, говори његов кустос. Сваке године посети нас до 40 000 људи. И 22. новембра овде, као и увек, било је много света. Ветерани и омладина обележили су рођендан чувене ладошке војно-транспортне магистрале, по којој саобраћај није престајао ни дању ни ноћу током дугих дана лењинградске блокаде.