„Наше умиљато јагње зове се Вук“

2009. према источном календару сматра се годином Бика. Међутим у Србији она је прошла у знаку једне сасвим друге зверке — Вука. Вука Јеремића, дипломца Кембриџа и магистра са Харварда,

 једног од најмлађих шефова дипломатије у свету – интересантно, има ли још негде 35-годишњих министара? – човека, чија се популарност може поредити са популарношћу председника земље. Уосталом, непопуларност у одређеним круговимаисто тако. Због њега — Јеремића – чак је парафразирана пословица. „Наше умиљато јагње зове се Вук“ – кажу у Србији.
Узгред, о пословици – тешко да би ико сем Јеремића успео да реализује фантастичну идеју о четири светска ослонца Србије. Међутим, принцип нестабилне спољнополитичке хоклице – зачудо — ради. Ни једна земља у свету – сем, можда, Авганистана, али то је сасвим друга прича — не може да се похвали тако израженом пажњом моћника према својој маленкости. Само у 2009. Србију су обишли председник Русије и потпредседник САД. Пекинг је пристао да ову малу и далеку земљу назове својим стратешким партнером. Европске политичаре не треба ни помињати – они су се у Београду већ одавно одомаћили. А и како би другачије, кад већ планирају да пусте Србију у своју породицу. То се, уосталом, такође може укњижити као Јеремићев успех.
Са друге стране, време личног успона Вука Јеремића неће бити запамћено само по томе што Срби сада могу да путују у Европу без виза, већ и по томе што у своју јужну покрајину не могу да доспеју ни са њима, ни без њих. Али чак и у овом на први поглед безнадном проблему Јеремић је успео нешто да постигне – у дискусије око легимности проглашења независности Косова увучен је цео свет. Какву ће одлуку донети Међународни суд правде за сада се не зна, али је чињеница да су се позваним да изнесу своје мишљење осетили сви који мисле да и од њих зависи судбина света. Шта више, Јеремић се у покушају да некако обузда пораст броја земаља спремних да признају Косово кретао планетом у режиму ватрогасне бригаде. Новинари су отровно примећивали да министар тренутно брани територијалну целовитост Србије негде у близини Афричког рога. Међутим, ефекат није изостао — пред почетак расправе у Међународном суду правде резултат је још увек био у корист Србије, и још увек негде око 3 према 1. Ако узмемо у обзир да је своје емисаре на исте адресе, али у супротном циљу, слала и Бела кућа, поређење Јеремића са библијским Давидом намеће се само од себе.
Истина, има тренутака када млади и насмејани министар оправдава своје име. Дешавало се да су из редова западне дипломатије стизале поруке да би Јеремића требало некако обуздати јер свима дели лекције и делује као најугроженији Србин. Ништа зато, прошло време, гуњђање је некако утихнуло, а Јеремић је доказао да тежњу да се пошто-пото ступи у унију не мора пратити понижавајуће пристајање на принудну експропријацију дела територије. Мада, ако ћемо поштено, мени ова идеја — и Косово, и Европа — делује некако шизофренично. Али, кад се већ нашао човек спреман да споји ове супротно усмерене политичке линије — можемо му само пожелети срећу. И овом жељом допуњујемо честитку за Нову годину. Годину Тигра, кажу. А да ли ће проћи под тим, или под неким сасвим другим знаком сазнаћемо тек на њеном истеку.