Јака жеља Хрватске да добије званични статус жртве оне балканске кланице с краја двадесетог века довела ју је тамо где тако интензивно позива Србију – на суд.

Земље су размениле тужбе за геноцид. Сада своју реч треба да каже Међународни суд правде.
Пикантност ситуацији придаје чињеница да се Иво Јосиповић, највероватнији будући председник Хрватске, заглављене између два изборна круга, поноси својим учешћем у писању тужбе против Србије. Није га тешко разумети – за сваког правника прави је изазов да докаже да је баш Хрватска жртва геноцида, поготово ако се сетимо да је Срба пред почетак распада Југославије у суседној братској републици било око 600 хиљада, а остало негде око 150 до 200 хиљада, у зависности од извора података.
Није могао да оћути ни председник у одласку Степан Месић. Када је сазнао да Србија подноси контра тужбу пожурио је да изјави како српска тужба за геноцид нема никакве шансе јер никада нога хрватког војника није крочила на територију Србије. Занимљиво. Пратећи ову логику може се рећи да није било ни геноцида јеврејског народа јер немачки војници до сада нису примећени на територији Изарела.
Заправо ни Хрватска, ни Србија ништа у Међународном суду правде неће доказати. Суд је јако подигао ниво када је донео одлуку да се на Балкану геноцидом има сматрати само случај Сребреница. Чак ни Босна и Херцеговина, која већ добрих петнаестак година успешно експлоатише имиџ жртве, није успела да овај статус и званично добије на суду.
Експерти углас тврде да је узајамна размена тужби бесмислена ствар. Углавном се позивају на босански неуспех, али апелују и на Европску унију, куда би хтеле да ступе све земље региона, док бескрајна тужакања не потврђују њихову спремност да се придруже цивилизованој европској елити.
Ја се са тим ставом не слажем. Нова генерација Хрвата појма нема о томе да је политика истребљивања Срба, Јевреја и Цигана – апсолутно званична политика њихове државе у првом наврату, у време Другог светског рата – била сасвим успешно реализована деведесетих година XX века. Задатак из Другог светског рата – трећину Срба покрстити, трећину протерати, а трећину побити — крајем века је успешно решен. Срећом, углавном на рачун протеривања.
И ако у току судске расправе бар десети део ових података исплива на површину, Хрватима ће то бити само од корити. Јер то што се Хрватска након рата нашла у редовима победника само је горка историјска шала. А сада им се чак и то учинило недољним – пожелели су да се представе још и као жртве. Надајмо се да ће их суд бар мало отрезнити. Ако не, поново нам преостаје само да апелујемо на суд историје.