У уторак је Хашки трибунал подписао признање собственог непрофесинализма. Великим словима. А како још може да се тумачи утростручење затворске казне за бившег мајора ЈНА Веселина Шљиванчанина? Шта је то тако пресудно могло да се догоди у периоду од септембра 2007., када му је суд изрекао петогодишњу затворску казну, до јучерашњег дана, када се испоставило да његова одговорност вуче на пуних 17 година?

То што је Шљиванчанин, који је био сигуран да му је и ова петогодишља казна изречена тек да покрије боравак у истражном затвору, остао на ногама сазнавши пресуду Жалбеног већа, говори о његовој невероватној издржљивости. Човек је од краја 2007. боравио у Београду, у породичном кругу, и за Хаг је кренуо тек да добије потврду да је потпуно слободан. Али перверзни смисао за хумор хашких судија шапнуо им је другачије решење.
Српски народ је одавно дефинисао кога и како суди Хашки трибунал – „свако је невин док се не докаже да је… Србин“. Али је невоља далеко већа него што изгледа на први поглед. Ми то данас мислимо да је пресуда Шљиванчанину страшна само за њега, негову породицу и пријатеље. А сутра? Неких пола века касније, када неке нове генерације буду проучавале историју балканских ратова краја двадесетог века, једно од основних сведочанстава кривице и одговорности биће документација Хашког трибунала. И један поглед на списак осуђеника биће довољан за историјску пресуду — Срби су геноцидни народ.