Ја сам се на Балкану нашао случајно. Истина, у случајности не верујем, каже 20-годишњи петербуржанин Анатолиј Черемних.

Његово познанство са Србијом започело је прилично стандардно: Некако на Интернету наишао сам на неколико материјала о Балкану, спрски језик ми је постао хоби, упознао сам се са Србима преко друштвених мрежа. Онда сам отишао у Србију као туриста, затим сам путовање поновио. И схватио да ћу повезати живот управо са том земљом.

А наставак приче је необичан: Завршивши колеџ исхране, Анатолиј Черемних се преселио у Србију, а пре годину дана купио је запуштено имање у планинском селу Бресник, у околини Краљева. На својих 20 хектара Анатолиј, његова девојка и отац сада се баве пољопривредом.

Прво до нашег имања није било чак ни пута, па и најближа продавница се налази 15 километара далеко, говори он, али отац и ја само из Петербурга, гени су нам сибирски, тако да то није ништа страшно. У великом граду теже је наћи себи место за живот, објашњава Анатолиј узроке преласка у Србију – а овде сам се уверио да у 21. веку у Европи може да се живи од натуралног домаћинства.

Схватили смо да је производња еколошки чистих намирница врло перспективна. Тако је испало да смо почели да се бавимо узгојем расних коза, да правимо сир. Добро иде: нисмо морали да смишљамо некакве маркетиншке кораке, чак у нашем граду Краљеву можемо лако да продамо своје производе.

У Србији је коза врло мало, наставља Анатолиј, навешћу две цифре: до Другог светског рата било је 2 милиона коза, а сада само неколико стотина хиљада. Коза имамо за сада око 20, али за неколико недеља очекује се приплод. А ако ћемо  о плановима за будућност, можда ћемо се бавити узгојем оваца. Уз то постоје услови за узгој рибе. Планирамо да држимо пчеле.

Са својом будућом супругом Олгом Анатолиј се упознао још у Русији.

Прво се она чудила мојој жељи да се преселим у Србију. Затим сам јој рекао да сам видео једно место, и она је пристала да крене са мном. Олга је ветеринар по образовању, тако да овде има и теорију и праксу, не напуштајући границе имања.

Много помаже Анатолију и отац Александар, човек са неколико високих образовања, између осталог инжењерским.

Тада схвата да још 10-15 година и он више неће моћи због година да ради пуном снагом. У таквим условима тешко је живети далеко од сина. Отац се одлучио на пресељење зато што је родом са Урала. Тамо су исте планине као овде, па и менталитет људи је по нечему сличан. Тако да тата као да се вратио у младост.

Сада Анатолиј и његова породица устају у пет ујутру, састављају план за дан и раде, замењујући један другог, практично без викенда и празника.

Али то је и добро. У градовима моји вршњаци траже чиме да се баве, а ја имам посла и превише. Истовремено, радим за себе, све што зарадим остаће деци.

Породица Анатолија Черемних има добре односе са српским суседима. Они су, истина, прво били према дошљацима помало опрезни – какав је то Рус, што је дошао, не ради ли за специјалне службе?

Прилично лако сам објаснио људима и сада су свим у принципу задовољни такви комшијама зато што се омладина овде на прсте може пребројати и село би за неколико година могло просто да нестане. Уз то Срби су схватили да смо дошли не да седимо, већ да радимо заједно са свима.

А понекад може просто да се поседи у кафани уз чашицу ракије или кафу, када постоји добар повод и у добром друштву, овде са тим нема проблема, истиче саговорник. У слободно време породица Черемних преко Интернета помаже руским грађанима који желе да купе кућу у Србији. Одмерена атмосфера, начин мишљења и живота ових људи, овде ми све одговара, говори Анатолиј. Планирам свадбу по српским традицијама, а деце у породици, сматрам, треба да буде најмање троје.