Dejl Zelko

Pilot nevidljivog aviona F117-A, oborenog 1999, govori za „Novosti“. Bio svestan da baca bombe na deo sveta iz kog potiče.

OPERACIJA „Saveznička sila“ tokom 1999. bila je moje drugo učešće u borbi. Pre toga leteo sam avionom F117 u ratnoj misiji tokom operacije „Pustinjska oluja“ 1991. godine. Iako sam bio dobro obučen za učešće u oružanom konfliktu, a to je bila i moja dužnost, nikada, zapravo, nisam želeo da se borim u ratu. To je bila poslednja stvar koju sam ikada želeo da uradim, i poslednja koju bi bilo ko od nas želeo da radi. Oba ova ratna iskusva su puna takvih neopisivih osećanja – najviše dubokog bola, frustracije i tuge za čovečanstvom.

Ovako Dejl Zelko, američki pilot nevidljivog aviona F117-A koji je oboren u iznad Buđanovca 27. marta 1999. godine, u ekskluzivnom razgovoru za „Novosti“ govori o svom iskustvu učešća u NATO bombardovanju Srbije.

Dej Zelko je već dva puta bio u Srbiji. Ovaj put se „spustio“ na zemlju da bi se susreo sa Zoltanom Danijem, vođom tima PVO jedinice koja je oborila „nevidljivog“.

Dva vojnika su se srela ovoga leta. Snimljeni su prvi kadrovi filma „Drugi susret“, u produkciji „Optimistik film“ niškog režisera Željka Mirkovića.

* Kako je došlo do ideje da se sretnete sa Zoltanom Danijem?

– Pre više od četiri godine, režiser Željko Mirković mi je predložio da se sastanem sa Zoltanom Danijem. Tokom celog tog perioda, između inicijalnog kontakta i mog puta u Srbiju gde sam se susreo sa Zoltanom (po drugi put!), jedini kontakt između nas bilo je jedno pismo koje smo napisali jedan drugome i prosledili ga preko Željka. Obojica smo napisali da smo veoma zainteresovani da se sretnemo.

* Kako ste se osećali pred taj drugi susret?

– Radovao sam se, a u isti mah brinuo kako ću biti primljen u zemlji protiv koje sam učestvovao u ratu pre samo 12 godina. Na kraju krajeva, prvi put sam došao nepozvan i bacao bombe, a oni su ispaljivali rakete.

* Šta ste objektivno znali o Srbiji i situaciji u zemlji 1999. godine, kada ste pošli na ratni zadatak?

– Veoma malo sam poznavao tu situaciju i stvarna dešavanja na obe strane. Bio sam potpuno svestan da letim u borbenoj misiji protiv zemlje i dela sveta odakle potiču moji baba i deda – to je dodalo jedan element čudnovatosti kod mene.

* Odakle su oni?

– Deda je rođen i odrastao u okolini Ljubljane. Emigrirao je u Ameriku neposredno pre Drugog svetskog rata. Moja baka je takođe rođena i odrasla u tom kraju, i došla je u Ameriku ubrzo posle Prvog svetskog rata. Upoznali su se u Americi, venčali se i podigli četvoro dece. Njihovo najmlađe dete je moj otac.

* Kada ste počeli da radite u vojsci?

– Aktivno sam bio u vojsci od 1981. do 2006. godine.

* Niste opisali svoj drugi susret sa čovekom koji vas je oborio?

– Drugi susret nije mogao biti prirodniji i spontaniji. Bilo je to neopisivo iskustvo. Van svih mojih očekivanja. Taj doživljaj zarobio je moje srce do kraja mog života.

* Kakva je, u stvari, poruka ovog filma o dvojici vojnika?

– To je priča i putovanje kroz mnogo stvari – humanost, prijateljstvo, poštovanje, porodicu, veru u Boga, pristojnost, bratstvo i još mnogo toga.

I SUPRUGE NA FILMU

KAKO saznajemo, u nastavku snimanja filma planirano je i da se susretnu supruge Dejl Zelka i Zoltana Danija. One su bile glavna podrška svojim muževima tokom ratih zbivanja. Zelko na tu temu kaže:

– Bog, vera i moja porodica su najvažniji aspekti i elementi mog života i razlog mog postojanja. Moja divna supruga i ja smo blagosloveni sa četvoro prelepe dece. Pored naše vere, deca i porodica su naša najveća radost.

 Sofija BABOVIĆ | 15. decembar 2011. – Novosti