Umro sam već dva puta i nije bolelo
3. јун 2012.
I danas, u 63. godini, u mislima su mu koncerti Džimija Hendriksa, razglednice koje dobija od Dejvida Bouvija, pesme koje su zahvaljujući njemu i njegovim prijateljima postali klasici jugoslovenskog gitarskog zvuka.
Možda bi se život Petra Popovića dao opisati u jednoj reči – borba. Za dobru muziku, za napisanu reč, za snove koje je jedan po jedan ostvarivao. Otkad je napisao svoj prvi plaćeni tekst u 18. godini u listu „Gong“. Da se sretne sa Erikom Kleptonom, da uživa u čarima londonskog Sohoa. Sukob sa Komunističkom partijom. Da preživi osam bajpasova, sedam stentova, šest infarkta i dve kliničke smrti. Dakle, Popović je u dva navrata otputovao sa ovog sveta. I bogu hvala, vratio se da nam kaže da li je strašno umreti.
Za Pressmagazin govori o danima u kojima je sa kolegama stvarao čuveni „Rok magazin“, pionirski poduhvat koji je, kako kaže, prevazilazio granice Jugoslavije. Karijera je počela znatno ranije.
– Dosadno je kad imate samo jednu biografiju. A mnogo pre fakulteta znao sam da ću da budem novinar. Pravio sam zidne novine u osnovnoj školi i Desetoj gimnaziji, koje sam nasledio od Bogdana Tirnanića i Borke Pavićević – govori Popović.
Onda je usledio rad u „Ritmu“, koji je osnovao Mika Antić, pa u „Džuboksu“, u kojem je glavni urednik bio Nikola Karaklajić. I napominje da često u životu nismo svesni šta imamo, pa tako i da je „Džuboks“ bio najstariji specijalizovani časopis na svetu. Mladim ljudima koji su radili u „Džuboksu“, a među njima su bili Dinko Tucaković, Momčilo Rajin, danas najpoznatiji srpski fotoreporter Branislav Rašić i Zoran Marinković, bilo je važno da osvoje parče medija i da privole nekog da obrati pažnju na to. Da ubede stariju generaciju da ono što rade vredi.
Tako je bilo i kasnije, kada je Popović sa 25 godina postao glavni urednik „Rok magazina“, mada sa njim nije išlo baš glatko.
– Jugoslavija je tada imala zanimljivu političku poziciju. Bila je glavna zemlja Trećeg sveta, ni Istok ni Zapad. Radio Beograd se slušao u Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj i Rusiji i emisije koje su emitovane imale su velikog uticaja na generacije u istočnim zemljama.
– Ja se pola života lečim od srca. Ali, upoznao sam sve najvažnije ljude iz rokenrola, ali i najvažnije kardiologe i kardiohirurge. Svi u mojoj porodici su umrli od prvog infarkta. Ja sam najstariji potomak. Kardiologija se razvija i kod nas je razvijena. Bolja je nego što uslovi pružaju – govori Popović.
I „Rok magazin“ je okupio sjajnu ekipu mladih novinara, među kojima su bili Bogdan Tirnanić, Jadranka Janković i mnogi drugi, a Popović se samo plaši da nekog ne zaboravi da pomene. Ljudi koji su danas zaposleni u Asošijeted presu, na Bi-Bi-Siju. Čak i jedan Zoran Todorović, koji je dobio najveće kanadsko nacionalno priznanje za književnost. Za „Rok magazin“ su, kaže on, pisali i jedan Alen Ginzberg i Mika Oklop. Izgleda da to nekom nije bilo po volji. Dovoljno za srčane probleme.
– Godine 1984. dobio sam godišnju nagradu „Politike“ u okviru koje je izlazio „Rok magazin“. A nedugo zatim pojavio se taj dokument na 18 strana, koji je potekao iz Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije, u kojem je pisalo da ja radim za identifikovane centre moći koji ruše bratstvo i jedinstvo i socijalističko samoupravljanje. I da zagovaram i afirmišem nekakvog Boba Dilana, pazite, to je 1984. godina, koji može da bude uzor našoj omladini – priseća se Popović.
Ono što ga je najviše pogodilo jeste činjenica da je vest o tome objavljena u dnevnom listu „Politika“ na 5. strani. Iako je prisustvovao kolegijumu svih redakcija te večeri pre objavljivanja vesti, to mu niko od prisutnih nije pomenuo.
– To me je jedino zabolelo. Što mi niko nije rekao da će sutra objaviti poternicu za mnom. Ali, nije bio samo problem u tome, nego i to što je generacija talentovanih mladih ljudi bila vezana za mene i „Rok magazin“. I sad neko tvrdi da su oni zavedeni. Snežana Golubović, Ivan Vejvoda, Slobodan Cicmil. Oni su izašli iz tog podruma u kojem smo osnovali novine i dokazali da mogu da rade za ceo svet. To je naš najveći uspeh – kaže Popović.
Situacija oko „demaskiranja“ narodnog neprijatelja brzo se slegla i Popović i ostali su mogli da se posvete lepšim stvarima. Pomogao mu je Dragan Marković, tadašnji direktor „Politike“, koji ga je odveo u Socijalistički savez. Utvrđeno je da je tekst pisao izvesni Žika Tikva, novinar koji je pratio poljoprivredu u „Borbi“. A situacija je rešena sa dve besplatne karte za koncert koje je obezbedio Peca Popović.
– Izgleda da je 1984. godine trebalo da nađu neprijatelja. A ja nikada nisam bio član partije. I pre bih se ubio nego da nešto radim protiv zemlje u kojoj sam rođen. I sva svoja putovanja sam sam plaćao.
Ipak je bilo mnogo više lepog u Popovićevoj Jugoslaviji. Kada su ga zvali iz „Dečjih novina“ da bude glavni urednik, ponudili su mu grupu saradnika, pod uslovom da ne izabere dvojicu „sa strane“. Odmah je rekao da baš njih dvojicu uzima. To su bili Vican Vicanović i Milomir Marić.
– Možda i zato imam osam bajpasova. I dobro sam prošao kako su neki prolazili – kaže Popović.
U jedan od svojih većih uspeha ubraja rad na stvaranju Bum festivala, koji je prvi put ugovoren u Zagrebu 1971. godine. Popović je bio zadužen za dovođenje bendova iz Engleske jer je odrastao u Škotskoj i živeo na relaciji Glazgov-London.
– To je bio putujući festival, koji se selio od Maribora, Ljubljane, Zagreba, Beograda do Novog Sada. Tako smo otkrili da u Novom Sadu postoji jedan Đorđe Balašević. Tu sam upoznao i momke koji su došli i pitali da li mogu da sviraju na festivalu. Rekli su da znaju dve pesme, pa sam im kazao da nauče još tri i može. Tako je i bilo. Na kraju su mi rekli i ime. Bila je to „Pekinška patka“ – govori Popović.
Nizale su se godine, a sa Bum festivala su izlazili majstori gitare. Godine 1972. „Ju grupa“. Sledeće Josipa Lisac, „Bijelo dugme“, „Buldožer“, „Smak“, „Leb i sol“ i „Riblja čorba“. I svi su oni puno i vredno radili. „Dugmići“ su svirali 200 koncerata godišnje. „Riblja čorba“ je preorala svaku njivu i svako selo dok nije postala poznata. I svako je uspeo, onako kako Bog zapoveda u rokenrolu.
JEDINSTVENO – „Svojeručno“, knjiga iz pera najvećih muzičara
Petar Popović planira da sa Draganom Stefanovićem, za koga kaže da je najbolji dizajner u Jugoslaviji, a koji od 1984. godine živi u Lozani, napravi knjigu koja će se zvati „Svojeručno“, jedinstvenu po svemu. U njoj će biti pesme velikih rok muzičara sa ovih prostora, koji će po sopstvenom izboru dati jednu svoju pesmu, napisanu njihovom rukom.
– To će biti naši autori, a možda ćemo dobiti i pesme iz sveta. Imamo originalni tekst pesme „Šta bi dao da si na mom mestu?“, koju je Duško Trifunović napisao na ekavici. Arsen Dedić, najveći pesnik u popularnoj muzici na ovim prostorima, dao nam je pesmu koja još nije otpevana. Dragan će je ilustrovati – najavljuje Popović.
– Oni su krenuli iz garaže, pa su postali poznati u svojoj ulici, pa u gradu, pa u državi. I niko nije uspeo ako nije imao dobru pesmu. Danas imate mnogo popularnih, ali niko ne zna šta pevaju. Zato znaju koliko koja pevačica ima silikona u sisama, dupetu i usnama. U svetu je i dalje ključ pesma – primećuje Popović.
Ključ je bio i u velikom srcu, koje je imao Dušan Prelević Prele, veliki Popovićev prijatelj. Sa setom u glasu govori kako je Prele sve radio do kraja: kad je pisao, pisao je najbolje, kad je pevao, pevao je najbolje, bio je najzabavniji kad treba i pio je najviše kad je tako hteo. Igrao je fudbal u Crvenoj zvezdi, a branio u Partizanu. Rođen je i umro u srcu Beograda. I malo ko je pisao o njemu kao Prele: da boli na grad, da smrdi na grad, da miriše na grad.
– On je za mene bio i ostao beogradska planeta. Trebalo je videti kako se ponašao sa autorima „Kose“ i kako se provodio s njima. Ali je znao da džukcu kaže šta misli o njemu. Tako je bilo kada je jedan pevač otpevao pesmu „Rolingstonsa“. Mi smo mu se smejali, a on je doneo Preletu flašu viskija. Prele ga je gađao tom flašom, pod objašnjenjem da ne može „Stonse“ da peva neki džukac. Nema više beogradskih autoriteta: Tirketa, Preleta, Kapora. Tu je Puriša Đorđević, koji i u 88. godini ima jaja da kaže šta misli, a da ne uvredi Beograd – govori Popović.
Dok je živeo u Londonu, Peca Popović je stanovao u Sohou, jedinom kraju u koji italijanska mafija nije zalazila jer su ga oduvek držali Portorikanci. Dejvid Bouvi je bio tu, kao i Ričard Brenson, koji je prodavao ploče. Jedan prijatelj Pece Popovića, Vinča, naš čovek, ubedio ga je da instrumentalna muzika može da se prodaje. Posle je Brenson napravio diskografsku kuću „Virdžin“ i objavio album Majka Oldfilda.
Teško da išta može da zameni Pecino sećanje na koncert „Pink Flojda“, koji je gledao dok još niko nije znao za njih. Ili poslednja dva koncerta koje je odsvirao Hendriks. Poznanstvo sa velikim i nesrećnim Sidom Baretom. Posle svega, treba imati sreće. I sanjati. Jer, najgore je kada se san ostvari, pa nemaš više šta da sanjaš. A Popović je uvek sanjao nešto lepo, zanimljivo i važno.
U borbi sa sopstvenim srcem dva puta je doživeo kliničku smrt. Kako izgleda umreti?
– Vrlo lep osećaj. Zaista. Ceo svet se pretvori u jednu belu tačku i sve postane ljubičasto. Povratak je gori, kada vas vrate u život posle 11 minuta. Vi se vraćate u bol. Šalim se sa ženom. Pre toga sam joj govorio: „Sve sam ti uradio, samo ti još nisam umro.“ A kad se i to desilo, rekao sam: „E sad stvarno više nema prostora da te iznenadim“ – s osmehom veli Popović.
PORUKA MLADIMA – Rok je bitniji od sporta i politike
Putovao sam autostopom tih godina, bila je hipi-era. Sećam se da je Dragi Jelić iz „Ju grupe“ odbio da svira za „Ti-rekse“. Objasnio im je da već ima svoj posao, u Beogradu. Nije pogrešio. Bojim se za mlade ljude. Čini mi se da rade bolje nego mi. Možda i sviraju bolje od nas. Ali ne znaju da nađu šta je dobro za njih. Nekada je bio važan rokenrol, a danas je to sport. I politika, smatra Petar Popović.
Život je lep. Veliko putovanje. Popović kaže da na kraju ostaju prijateljstva. I lepo je kada mu Megi Bel, legendarna škotska pevačica, pošalje čestitku za Božić, a Dejvid Bouvi neku razglednicu. Kada mu se javi Sem Endrju, gitarista i pevač benda „Big brader end holding kompani“, da mu javi da će sledeće nedelje biti u Beogradu. Ili što je Leonard Koen uvrstio Popovićev tekst u knjigu sa najlepšim tekstovima o Koenu.
– Sve je to lepo. Ali je najlepše kada ostarite i kad imate koga da držite za ruku. Da imate s kim kafu da pijete. Sve ostalo malo vredi. Da, još nešto važno: vredi da nekog čoveka iznenadite dobrotom.
Stanko Stamenković
