Vidovdan – Žarko Janković – 2. jul 2012

Žarko Janković – Da li ćemo se konačno rešiti antisrpskih  krugova u Beogradu 

Nije mi se dopala odluka predsednika FSS Tomislava Karadžića da centralnom terenu u okviru “Kuće fudbala“ FSS-a da ime Mišela Platinija. Smatram da je to još jedan primer snisishodljivosti, dodvoravanja i kolonijalnog mentaliteta. I mi imamo sasvim dovoljno velikih ljudi i asova iz fudbalske istorije, tako da je, barem po mom mišljenju, taj teren trebao da dobije ime nekog srpskog velikog asa i fudbalskog radnika.

Ipak, moram da priznam da sam počeo da cenim Mišela Platinija posle njegove izjave o hrvatskim “navijačima“ na evropskom prvenstvu u fudbalu. Platini je tom izjavom smestio Hrvate tamo gde im je i mesto, odnosno stavio im je do znanja da u EU Hrvatska ima taman toliki značaj koji je imala i u okviru Austro-Ugarske.

Hrvatska i Hrvati uglavnom predstavljaju bivše pokatoličene Srbe, odnosno svedoče kakvi su “Srbi“ po ukusu zapada. Radi se o bivšim i odrođenim pripadnicima srpskog naroda koji svoj novi identitet moraju svuda i na svakom koraku da potvrđuju u mržnji prema svemu što je srpsko. Naravno, sami Hrvati ne bi nikada za Srbe predstavljali nikakav izazov, niti bi bili u stanju da urade ono što su uradili, ali kao verne sluge Zapada, Vatikana, Beča, Berlina, Londona, Brisela i Vašingtona, Hrvati i Hrvatska predstavljaju idealan element za suzbijanje, proterivanje, uništavanje Srba i stvaranje nekih novih veštačkih nacija od srpskog naroda na teritoriji srpskih zemalja.

Sami Hrvati o sebi imaju izuzetno visoko mišljenje. Poznate su njihove parole o “tisućuljetnjoj hrvatskoj kulturi“, kako su oni “predziđe odbrane Europe od barbara sa istoka“ i sl. Međutim, za sam zapad oni su teška i zaostala provincija, koja nikakvu kulturološku specifičnost ne poseduje, već su jedino pokazali istančanu sposobnost da kopiraju zapadne uzore i da od srpske kulture pokradu šta im treba, počev od jezika pa nadalje, pa da onda tvrde kako je to “hrvatsko“.

Uostalom, svako ko je bio u Zagrebu može da potvrdi da je i po izgledu grada i po arhitekturi jasno da se radi o provincijskom pokušaju oponašanja daleke metropole, uglavnom Beča. Nema tu ničeg autentičnog, ni originalnog.

Za razliku od Beograda, u kojem se prelamaju i spajaju brojni uticaji i za koji je jasno da je centar ovog dela Evrope, Zagreb i Ljubljana su zaostale provincije K und K monarhije koje su postali gradovi i neki centri samo zahvaljujući Srbima i stvaranju Jugoslavije.

Sada kada Jugoslavije više nema, a Hrvatska za svoje zločine biva nagrađena ulaznicom u EU, ona se ponovo vraća u status čemerne provincije, što je bila i pod Habzburzima. Zamislite samo kakvi mogu uopšte “centri“ biti Zagreb i Ljubljana pored Pariza, Berlina, Rima, Londona, Brisela, Madrida ili Praga? Ponovo su postali ništavni provincijalci i prosjaci njihove “voljene Europe“.

Tu su niko i ništa. Jedino im trebaju da nama ponovo prave smetnje i da prema nama izigravaju nekakvu “kulturu“ prema kojoj se idolski klanjaju beogradski antisrpski i kroatofilski krugovi. Beogradski “smogovci“ iz “kruga dvojke“, koji svoj stil života u vidu “menhetnizacije“ Beograda, mogu da baštine jedino u patološkoj mržnji i preziru prema svemu što je srpsko i što ima veze sa njihovim narodom, na čijoj su grbači sve ove godine i gde jedino mogu ovako da se ponašaju.

Za njih je Zagreb i sve što dolazi odatle vrhunac “modernog, urbanog, progresivnog, poželjnog, kulturnog i sl.“, iako se radi o ništavnim mediokritetima, a sve što ima veze sa Srbijom za njih je “primitivno, retro, prevaziđeno, odvratno, seljačko, zločinačko, ružno i sl“.

Ti beznačajni likovi novokomponovane evrounijatske “elite“ sopstveni narod, koji su opljačkali, izdali i osiromašili, doživljavaju kao balast na putu za njihovu evroatlantsku srećnu utopiju. Njihova “demokratija“ se pretvorila u teror zagovornika posmodernog neoustaštva nad celokupnim narodom i građanima Srbije. Od raznih Biserko, Kandićka, Frljića, Čeda, Nevenki, Borki, poverenika i poverenica ne može više da se živi.

Pri tom njihovo otvoreno zagovaranje razbijanja Srbije, rušenja pravnog i ustavnog poretka, skoro nikog od nadležnih preterano ne uzbuđuje. Da ne ispadne da sam pristrasan u ovim svojim stavovima i kako neko ne bi tvrdio da ne poznajem dovoljno ova dešavanja na srpsko-hrvatskim relacijama, u daljem tekstu napisaću nešto iz svog ličnog iskustva.

Bilo je to krajem jula meseca, sada već davne 1988. godine. Tada sam još bio klinac koji se radovao letovanju na, tada još uvek, “našem“ Jadranu. U školi kod učiteljice već smo savladali lekciju koja glasi da naša zemlja, tadašnja SFRJ, ima najlepše more i obalu.

Sa roditeljima sam to leto bio na Hvaru, u radničkom odmaralištu, kako se obično letovalo tih godina. Pored ljudi koje smo tamo upoznali i sa kojima smo se družili, bila je i jedna hrvatska porodica iz Zagreba. Njihovog prezimena se više ne sećam, ali pamtim da se glava porodice zvao Krešimir, poreklom iz zapadne Hercegovine.

On i njegova žena, koja je igrala ulogu zagrebačke gospođe i pričala na kajkavskom, pa je bilo malih nesporazuma u komunikaciji, imali su dvoje dece, kćerku i sina. Bio je to obični odmor, sve do večeri 27. jula. Tada smo kolektivno, više porodica koje su se družile, otišli na večeru u obližnji riblji restoran. Poveo se opušten razgovor i šale na temu ko večeras časti večeru.

Tako je bilo sve dok moj otac, koji je već ranije tokom partije remija rekao Krešinoj ženi da je slabo razume i da mu treba prevodilac za kajkavski, nije rekao: “Krešo, danas je tvoj praznik, pa bi mogao da častiš“. Nastupilo je nekoliko neprijatnih sekundi grobne tišine. Te sekunde su trajale kao sati. Kao da je samo vreme stalo. Prvi se snašao izvesni Dušan iz Subotice, ispričao neku dosetku i skrenuo priču na drugu temu. Inače, u tada nam zajedničkoj SFRJ 27. jul je bio Dan ustanka naroda Hrvatske i BiH protiv fašizma, kako se tada praznik zvanično zvao.

U stvarnosti, to je bio ustanak srpskog naroda protiv genocidne i zločinačke ustaške NDH koja je od prvog dana svog postojanja, 10. aprila 1941. godine, krenula u istrebljenje Srba, Jevreja i Roma. Krešimir sigurno taj datum nije smatrao svojim praznikom, njegovi “praznici“ su padali u proleće, “10. travanj, hrvatsko proljeće u vidu MASPOK-a“ i sl. Za mene je tada Krešimirov pogled definisao pojam mržnje.

Nekih sedam godina kasnije, 8. avgusta 1995. godine, u SUP-u Novi Sad sam prvi put vadio ličnu kartu. Pošto još nisam napunio 18 godina dobio sam je na pet godina, ali sam je ipak izvadio, jer mi je trebala. Tih dana vladala je užasna atmosfera. Hrvatska operacija “Oluja“ privodila se kraju. Ono što je započeo Pavelić, završavao je Tuđman. Preko 300000 srpskih izbeglica iz RSK kretalo se prema Srbiji. Tog dana gotovo nadrealna slika bila je u zgradi SUP-a.

Sa jedne strane izbeglice, srpski stradalnici, nevoljnici i očajnici čekaju na izbegličku dokumentaciju i ne znaju šta će i gde će dalje. Muškarci u ostacima uniformi, iscepanoj odeći, žene sa decom, jedanaestogodišnjaci koji voze traktore i “Juga“ u izbegličkoj koloni, starci koji sve ovo preživljavaju po drugi put u svom veku.

Sa druge strane, u jednom skoro jednako dugačkom redu, mladi čekaju da izvade pasoš kako bi otišli što dalje od svega, a neki čekaju pasoše radi letovanja u Grčkoj. Te dve grupe ljudi skoro da ne postoje jedni za druge. Isti narod, a između njih kao da je neka provalija koja ih toliko deli. Ovi iz reda za pasoš ne žele čak ni da pogledaju na drugu stranu ka srpskim izbeglicama.

Žena tadašnjeg predsednika Miloševića, Mira Marković u svojoj “Jul je kul“ kolumni u listu “Duga“ piše kako bi krajiški Srbi trebalo da “pamte ovo gostoprimstvo i dobrotu koju im je Srbija ukazala“, da su letnje noći divne i da “mir nema alternativu“. Na televiziji zabavni sadržaji, kafići i diskoteke puni, svuda je “lud provod“, zbog ukidanja sankcija sportistima, avio letovima i zbog jeftinog provoda. Još jednom je vladajući Beograd ostavio srpski narod na cedilu.

Tada sam se osećao užasno, razočarano, jadno. Setio sam se Hvara `88. godine i pomislio kako je Kreša sada dobio i “letnji praznik“. Srbija je tada dobila “drugu Srbiju“ i sve užase koji će da uslede do danas. Kada je neko dao RSK za “100 dana sporta i razonode“ bez sankcija u toj oblasti, treba li se čuditi svemu onome što nas je nakon toga snašlo na putu gde “EU i američki mir nemaju alternativu“?

Godinu dana posle “Bljeska“ i “Oluje“ već smo na “Pinku“ tadašnjeg julovca Željka Mitrovića i “Košavi“ Marije Milošević, današnjeg montenegrinsko-dukljanskog fanatika sa Cetinja i kćerke tada vladajućeg bračnog para Milošević-Marković, imali priliku da gledamo i slušamo “hrvatske hitiće“. Posle 5. oktobra 2000. godine, vladajuća “elita“ u Beogradu je počela da vodi otvorenu i ogoljenu velikohrvatsku i antisrpsku politiku.

Tako ponovo dolazimo do današnjih dana i naglog aktiviranja Tužilaštva za ratne zločine. Taman kada smo se svi zabrinuli za Bruna Vekarića i Vladimira Vukčevića i pitali se gde su i šta rade, oni su nas podsetili da postoje u vidu najave najnovije antisrpske hajke i harange koju najavljuju. Prvo po nalogu Bramerca iz Haškog tribunala najavljuju hapšenje, kako kažu Mladićevih jataka, a nakon toga kreće specijalitet po tužbi Soroševih NVO protiv N.N. lica za ratni zločin propagande koja podstiče na ratne zločine za vreme ratova devedesetih.

Kao pitomci Nataše Kandić i Sonje Biserko, Vekarić i Vukčević najavljuju hapšenja i suđenje za ratne zločine svih onih srpskih novinara koji su se usudili da tokom `90-tih pišu, govore, snimaju i informišu o stradanju srpskog naroda, zločinima koji su prema Srbima počinjeni i koji su se usudili da konflikt i rat objasne sa srpskog stanovišta.

Da čovek ne poveruje kakve su nam državne institucije. Umesto da tužilac podigne optužnicu protiv Nataše Kandić, jer je bila na proglašenju Tačijeve terorističke i kriminalne tvorevine i tim činom je počinila teško krivično delo, naše tužilaštvo radi po nalozima iste te Kandićke, Biserko i sl. i nastoji da hapsi novinare da bi im bilo suđeno kao ratnim zločincima, jer su se usudili da govore i pišu o stradanjima Srba za vreme rata.

Gde mi ovo živimo i kakav je ovo teror i okupacija? Zamislite samo da li bi u Zagrebu bila moguća vest da portparol hrvatskog tužilaštva za ratne zločine, recimo Srboljub Petrović, podiže tužbu protiv N.N lica koji su u hrvatskim medijima širili nacionalnu, versku i rasnu mržnju prema Srbima tokom rata `90-tih. Naravno da je tako nešto nemoguće i zamisliti, jer bi u tom slučaju Hrvatska ostala bez novinara na slobodi.

Ali, u Beogradu Bruno Vekarić i Vladimir Vukčević nastavljaju da nastupaju kao buzdovan za udaranje po Srbima, dok su mnogi dokazani zločinci koji su ubijali srpski narod, poput Divjaka, Ganića, Jurišića, Haradinaja, Čekua, Tačija i sl. ostali izvan njihovog domašaja, a nisu se mnogo ni trudili da ih procesuiraju.

Kada je sredinom 19. veka jedna delegacija iz Hrvatskog Sabora u kojoj je bilo Hrvata i Srba došla u Budimpeštu da traži neka veća prava, mađarski prvaci su ih loše i grubo dočekali uz opasku:“ Gde je ta vaša Hrvatska, pokažite nam je na karti“. Tada Hrvatske praktično nije ni bilo. “Trojedna kraljevina“ Hrvatska i Slavonija bila je u sastavu ugarskih, a Dalmacija u sastavu austrijskih poseda. Posle te opaske i smeha kod prisutnih Mađara, Hrvati su pognuli glave. Samo se jedan Srbin iz te delegacije našao koji je ponosno odgovorio:“Možda Hrvatske nema na karti, ali je ima u našim srcima“. Srbi su i tada bili konstitutivan narod u Hrvatskoj. Šta je bilo dalje znamo.

Danas se na HRT-u snimaju i emituju dramski sadržaji poput razgovora Stepinca i Broza, u kojima stav ustaškog doglavnika Mile Budaka da trećinu Srba treba pobiti, trećinu proterati i trećinu pokatoličiti i pretvoriti u Hrvate glumac koji glumi Broza stavlja u usta đeneralu Draži Mihailoviću, kako je to on navodno rekao njemu Brozu tokom njihovog susreta u Divcima.

Još malo pa ćemo dočekati da zvanična Hrvatska tvrdi da su Srbi držali Jasenovac i tamo ubijali Hrvate. I ne samo to, nego će to biti podržano i u beogradskim “kulturnim krugovima dvojke“. Od jedne falsifikat i genocidne tvorevine kakva je Hrvatska ništa se drugo ne može ni očekivati, ali dokle ćemo imati njihove ispostave u samoj Srbiji?

Ovi odnosi se reflektuju svuda i na svakom koraku na srpsku štetu i u zavisnosti od toga da li ćemo se konačno rešiti antisrpskih ustašoidno-kroatofilnih krugova u Beogradu, zavisi i sudbina srpskog naroda u celini, ne samo u Srbiji, već i u Crnoj Gori, Republici Srpskoj, pitanje Republike Srpske Krajine, Vojvodina, Raška oblast, pa i Kosovo i Metohija kroz stalnu pretnju hrvatsko-albanske osovine.

Ustaštvo ne označava samo vid hrvatskog klerikalnog nacizma, već i univerzalni pojam za sve srpske izrode i dušmane sopstvenog naroda koji su spremni da služe tuđim interesima i da istrebljuju sve što je pravoslavno i srpsko. Krajnje je vreme da se dozovemo u pamet. Danas već na Cetinju na utakmici ženske košarke kliču “Srbe ne vrbe“ i “ubij Srbina“. Ukoliko ne zaustavimo i nestanemo u kraj politici raznih kroatofilnih drugosrbijanskih “smogovaca“ nije daleko dan, ne dao Bog, kada ćemo ova klicanja slušati u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu ili u samom Beogradu.