Radmila Radosavljević | 11. mart 2016.

Za njega, dostojanstvo je bilo mera stvari

SANjAO sam posao kojim ću se baviti. I moji su se snovi ispunili. Kao glumac, verovao sam u sebe, imao sam želju da pobedim, ali i da pobedim sebe. A i to može da bude opasno – ako ti se ispune svi snovi, postane dosadno. Meni još nije dosadno. Ja sam kroz čitavu karijeru nastojao da, na neki način, u sebe utkam ono što je pisalo na špici prvog filma u kome sam igrao. A pisalo je: „I kad budem mrtav i beo, ja bih ipak hteo da kakva-takva svetiljka budem“, rekao je Dragan Gaga Nikolić u svom poslednjem intervjuu u karijeri, koji je dao upravo za „Novosti“.

Legenda jugoslovenske i srpske kulture od petka je među velikanima nebeskog filma i pozorišta – preminuo je u bolnici, u 73. godini, posle dvogodišnje borbe s teškom bolešću koju je vodio zajedno sa svojom suprugom, glumicom Milenom Dravić. Nezaboravni Džimi Barka, Flojd, Popaj, Pavle Gvozdenović u filmu „Kičma“ koji se nalazi u Galeriji modernih umetnosti u Njujorku (u kapsuli u kojoj su pohranjene najveće stvaralačke vrednosti čovečanstva), Prle, Popaj…, ovu borbu, ipak, nije dobio.

– Možda u životu nisam iz svega izašao kao pobednik. Ali, i iskustvo je vrsta pobede. A i život i gluma su pobeđivanje bez pobede – izjavio je jedan od najvoljenijih glumaca ovog prostora u svom testamentarnom intervjuu u „Novostima“.

Gagu Nikolića, gotovo 50 godina, koliko je trajala njegova velika karijera, obožavale su sve generacije gledalaca od „Triglava do Đevđelije“.

„Osećam tu naklonost publike. Ali, i to je dvosekli mač – nekada ne valja ni kada te ljudi mnogo vole. I to je velika obaveza i odgovornost. Greške koje sam pravio u životu nisu bile sudbonosne, pa u svoje uspehe ubrajam i kritične situacije koje sam uspeo da prevaziđem“, govorio je Gaga.

Iza njega je ostalo više od stotinu filmskih i televizijskih uloga, od kojih se mnoge svrstavaju u antologijska ostvarenja. Debitovao je 1964. u filmu „Pravo stanje stvari“, a prvu glavnu ulogu, lik Džimija Barke koji je odredio njegovu karijeru, odigrao je u kultnom filmu Živojina Pavlovića „Kad budem mrtav i beo“. Tu su i likovi u filmovima „Tri sata za ljubav“, „Homo homini“, „Život je lep“, „Horoskop“, „Bube u glavi“, „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“, „Mlad i zdrav kao ruža“, „Bez reči“, „Nacionalna klasa“, „Ko to tamo peva“, „Banović Strahinja“, „Sezona mira u Parizu“, „Nešto između“, „Balkan ekspres“, „Obećana zemlja“, „Poslednji krug u Monci“, „Original falsifikata“, „Bure baruta“…, saradnja s najznačajnijim rediteljima – od Vlatka Gilića, Fadila Hadžića, Bahrudina Bate Čengića, Miloša Miše Radivojevića, Bore Draškovića, pa do Gorana Markovića, Vatroslava Mimice, Veljka Bulajića, Lordana Zafranovića, Gorana Paskaljevića, Slobodana Šijana, Emira Kusturice, Srđana Karanovića, Dragana Kresoje, Zdravka Šotre…

Za glumačka ostvarenja, pored dve nagrade „Car Konstantin“, Zlatne arene u Puli, Oktobarske nagrade grada Beograda, dobio je i nagradu za životno delo „Pavle Vuisić“, i Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke.

Gagu smo gledali u najboljoj produkciji srpske televizije – u serijalima i zabavnim emisijama „Maksimetar“, „Obraz uz obraz“, „Otpisani“, „Povratak otpisanih“, „Balkan ekspres“, „Priče iz bečke šume“, „Porodično blago“, „Kuća sreće“, „M(j)ešovit brak“, „Ranjeni orao“, „Jagodići“… Poslednju ulogu odigrao je u filmu i TV seriji „Montevideo, vidimo se“.

Glumac zbog čijeg je dara, šarma, gestova i vaspitanja Beograd bio evropska metropola, kako govore njegovi prijatelji i poštovaoci, u svojim matičnim kućama, Beogradskom dramskom pozorištu i Ateljeu 212, odigrao je oko 30 uloga i nagrađen mnogobrojnim priznanjima. A u Theatre de lla Ville u Parizu igrao je Isusa Hrista u predstavi „Majstor i Margarita“ čuvenog reditelja Mišela Serbana.

„Dostojanstvo je mera stvari, i meni je najveća ambicija u životu bila i ostala da se ne izbrukam. Kad podvučem crtu, mogu da kažem da nemam šta da prebacim ni sebi, ni drugima. Mislim da sam čak imao sreće, a kad bih bio neskroman, mogao bih da kažem da sam nekako bio zvezda ‘crnog talasa’ – ‘crni talas’ me je rodio i obeležio na neki način. I opet se vraćam na sreću – ne samo što sam na vreme krenuo da radim, nego još nisam prestao. I tek se spremam za neke poduhvate. Voleo bih da napravim film ‘Suze moga jastuka’, ne bih to nazvao autobiografijom, više je reč o crticama, segmentima iz života koje sam zapisao iskreno, bez ulepšavanja. Postoji u tom rukopisu i poglavlje ‘Pariz – grad moje svetlosti’, pošto ga svi svojataju, a ja imam poseban razlog da ga tako zovem. Kad sam počeo da se bavim tom idejom da snimim film, mislio sam da ću igrati samog sebe. Ali, sada vidim da ću ipak biti narator, i da sam već mator“, govorio je Gaga Nikolić za „Novosti“, juna 2013, u svom poslednjem velikom obraćanju javnosti.

KOMEMORACIJA I SAHRANA

KOMEMORACIJA povodom smrti našeg glumačkog velikana biće održana u ponedeljak, 14. marta u 12 časova, na Velikoj sceni Atelja 212.

Dragan Nikolić će biti sahranjen istog dana u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

PLAČE CELA JUGOSLAVIJA

VEST o smrti Dragana Nikolića obišla je region (u gotovo svim medijima naslovljena rečima „Zbogom, legendo!“) i zapalila društvene mreže, po ko zna koji put potvrdivši da veličina njegovog imena i talenta nadilazi sve granice.

aOd istinskog velikana oprostile su se gotovo sve kolege, bilo da ga pamte kao prijatelja, partnera ili samo kao gledaoci, kao uzor kome su težili. Sa poslednjim pozdravima Gagi oglasila se hrvatska glumica Mia Begović, njena mlađa koleginica Nataša Janjić koja je imala privilegiju da zaigra uz „svoju ljubav iz detinjstva“, bosanskohercegovački glumac Enis Bešlagić, koji je takođe doživeo čast da sa Nikolićem (koji je i „krivac“ za njegovo profesionalno opredeljenje) „deli kadar, vreme, prostor, priču, osmeh…“, a gotovo da nema glumca iz zemalja bivše SFRJ (ni među onima koji tu državu ne pamte) koji nije emotivno reagovao na vest o odlasku jednog od najvećih.

Osim na regionalnom, od omiljenog gradskog (preciznije vračarskog, a još preciznije „krstaškog“) lika i velikog šmekera, gospodina i među „delijama“, oprostili su se i „u lokalu“ – kako njegovi Vračarci (i zvanično, saopštenjem opštinske uprave, i nezvanično, „ljudski“, sugrađanski), tako i njegova voljena „Crvena zvezda“ (takođe od uprave do poslednjeg zvezdaša).

https://www.youtube.com/watch?v=v63qXvinYns