Ratko DMITROVIĆ | 11. novembar 2016.

Srbi su euforičan narod, povodljiv, sklon brzim promenama raspoloženja. Jedino Srbi u jezičkoj upotrebi imaju sintagmu bratski narod. To kod drugih ne biva, smešno je, krajnje neozbiljno. Prosečan Srbin je spreman da svog najljućeg neprijatelja prigrli samo ako je ovaj u stanju da kaže nekoliko reči koje Srbinu legnu na srce. Srbi bez rezerve veruju u kolektivna prijateljstva i bratstva i nije im jasno zbog čega ih neko mrzi, ne podnosi, blaže rečeno, iako tom nekom ništa loše nisu učinili. Jedino kod Srba postoji projekcija sa ličnog na kolektivno: ako je uspostavio prijateljstvo s nekim Slovencem, na primer, Srbin nakon kraćeg vremena odnose Srba i Slovenaca tumači kroz svoje lično iskustvo i čudom se čudi kad mu neko prinese dokaze koji govore da na kolektivnom nivou stvari baš nisu za primer.

Mnogi u Beogradu i danas misle da je bombardovanje Srbije 1999. godine, od „naših tradicionalnih saveznika“, posledica nekakvog nesporazuma, loše procenjenog stanja. Pa mi smo bili na istoj strani i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, kažu takvi Srbi. Među njima, takvima, najviše je ovih koji u Donaldu Trampu vide čoveka spremnog da Srbima pruži bratsku ruku, vrati Srbiji Kosovo, otkine Republiku Srpsku od Bosne i pripoji je Srbiji.

To što već nekoliko dana jedan deo Srba ispoljava, povodom Trampove pobede u predsedničkoj trci sa Klintonovom, ne ide nam u prilog, naprotiv, a druge koji sve posmatraju sa strane navodi na zaključak da s nama nešto nije u redu.