PREDAJU li Srbi zauvek Kosovo i Metohiju drugoj novostvorenoj albanskoj državi, ako izađu na nedeljne izbore? Ako ne izađu, zadržavaju li šansu da jednom, u bliskoj ili dalekoj budućnosti, vrate nacionalnu kolevku?

Ono što nas čeka zavisi, istina, od onoga što smo činili i činimo, ali istorija uči da su i najneverovatniji obrti mogući, i kod naroda i kod država. Dođu pa nestanu, bude pa je nema.

Srbi su šampioni u izgubljenim istorijskim šansama; gde god je bilo moguće da izaberu lošije rešenje, oni su tu priliku iskoristili, od Nemanjića do današnjih dana. Sa vekovima negovanim osećajem da su nekada bili veliki, silan narod, danas malobrojni, slabašni, prokazani, Srbi su u novijoj istoriji glavom udarali tamo gde drugi nisu hteli ni budakom. Ili su na sopstvenu štetu donosili odluke debelim ogradama razdvojene od zdravog razuma. Evo Kosova za primer.

Okupacione snage za vreme Dugog svetskog rata proteruju sa Kosova i Metohije između 150.000 i 200.000 Srba. Uz dvadesetak hiljada ubijenih. Na njihova imanja naseljavaju se desetine hiljada Albanaca iz Albanije. Ništa čudno, neprijatelj se u ratu ponaša tako da vam nanese najveću moguću štetu. Neprijatelja razumeš, ali kako razumeti oslobodioce koji se ponašaju identično?

U martu 1945. godine u oslobođenom (od Nemaca) Beogradu donet je zakon, potpisuje ga pop Vlada Zečević, o zabrani povratka na Kosovo i Metohiju proteranih Srba i Crnogoraca.

U novoj Jugoslaviji, komunističkoj, Kosovo, skupa sa Vojvodinom, dobija status autonomne pokrajine. Godine 1959. srpski komunisti najpre pripajaju Leposavić sa okolinom (200 kilometara kvadratnih) administrativnoj upravi Kosovske Mitrovice, a nekoliko godina kasnije – nije im bilo dosta – otkupljuju srpska imanja i gazdinstva po Metohiji, iseljavaju 35.000 Srba sa tog prostora i na njihova mesta naseljavaju strance, opet iz Albanije.

Svesni da im nedostaje samo formalnost, u sadržajnom smislu državu su imali, Albanci Kosova i Metohije izlaze početkom osamdesetih na ulice i traže priznanje te države. Da bude u statusu Slovenije, Hrvatske…

Znali su kakva vremena dolaze. Milošević ukida elemente državnosti Kosovu i Vojvodini, ali ne uspeva, ne zna, da odgovori na nove izazove. Albanci se masovno naoružavaju, prazneći vojne magacine u susednoj Albaniji (uneto je na KiM oko 250.000 dugih cevi), širom Kosova i Metohije kopaju rovove, prave grudobrane, zemunice, osmatračnice, javno se pripremaju za rat. Milošević ništa ne preduzima. Njegovi poltroni, u otvorenoj trgovini sa Albancima, krčme sve što može da se unovči, bogate se preko noći. I konačno počinje šiptarski oružani ustanak protiv države Srbije.

Ta pobuna odvija se u atmosferi do tada neviđenoj u svetu: Albanci imaju svoje televizijske kanale, bezbroj radio-stanica, dnevne i periodične listove, a službenom Beogradu za to vreme ne pada na pamet da im, na primer, isključi struju. Onda su doleteli bombarderi NATO.

Ako smo skloni preciznim i konačnim zaključcima, nije odgorega da imamo na umu onu latinsku: Sve dođe i prođe, samo mena večna jeste. Ili, što bi rekli Srbi: I ovo će proći.