Шта се крије иза жеље Каталонаца за отцепљењем? За одговоре на ова питање потребно је вратити се у прошлост.

Проблеми између Шпаније и Каталоније почели су пре неколико векова. Укратко, Каталонија се у XII веку ујединила са Арагонијом, а потом у XV, браком Фернанда II од Арагона и Изабеле I од Кастиље, спојила се са Кастиљом, чиме се полако формира обрис данашње Краљевине Шпаније. Каталонци су и у то доба, као и данас имали свој језик и аутономију, али померањем трговачких путева ка Атлантику, Кастиља и Мадрид су јачали, а Каталонци слабили.

То је за резултат имало губитак аутономије 1714. након што је у сукобима за престо победила династија Бурбон, противници Каталоније. Укинуте су све политичке, културне и судске институције, а Каталонцима, као и остатку државе наметнут је шпански језик као званични, први пут у историји. Као сећање на пад Барсeлоне под власт Бурбона 1714. Каталонија данас обележава 11. септембар као Национални дан.

Каталонија економски јача у 19. веку, а са економском снагом буди се и каталонски национализам. Почетком 20. века развија се покрет за националну аутономију, а током Друге шпанске републике (1931- 1939) Каталонији успева да поврати део изгубљених права, између осталог каталонски језик и делимичну аутономију 1932. године.

Пут ка независности зауставио је Шпански грађански рат и долазак на власт бруталног диктатора Франциска Франка.

Колико год парадоксално звучало, срећна околност по Каталонију у то време, била је то што је Франко задржао централистички начин управљања који је успостављен у време Бурбона. Такав систем ишао је наруку традиционално богатијим регионима, попут Мадрида и Барселоне, што је омогућило Каталонији да у тренутку када губи права не изгуби у потпуности и статус индустријски најразвијенојег дела Шпаније.

Ипак, Каталонија је своју оданост Републици (на шта су Каталонци данас јако поносни) платила поновним губитком аутономије, а каталонски језик, као и сви регионални језици, Франко је законом забранио.

Смрт диктатора 1975. године била нови ветар у леђа каталонском сепаратизму. Након Франкове смрти Хуан Карлос постао је краљ и шеф државе, а три године касније Шпанија је добила нови устав којим је земља децентрализована, а значајна овлашћења пренета су на регионе.

Каталонија је добила висок степен политичке аутономије, али не и довољан према мишљењу актуелног политичког вођства региона.

Тензије, а како су показивале анкете и број грађана који подржавају независност, поново су почеле су да расту 2008. године у време светске економске кризе. Незапосленост је расла паралелно са уверењем Каталонаца да је Мадрид крив за кризу. Уље на ватру долила је чињеница да Каталонија, једна од најбогатијих региона Шпаније, плаћа већи порез сиромашнијим регионима него што добија новца од централне владе.

Суочени с финансијским колапсом и друштвеним немирима 2012. године, бивши председник Каталоније Артур Мас одобрио је кампању за независност након што је Мадрид одбио да додели више средстава региону или да му дати фискалну независност.

Током 2009. и 2011. незванични референдуми одржани су у стотинама каталонских градова као једна од многих акција партија које се боре за независност. Одзив је био мали, али је већина гласала за независност.

Велике демонстрације сепаратиста одржане су у Барселони 2010. и 2012. под слоганом „Каталонија, следећа европска држава“. Такође, током 2012. године, десетине каталонских градова прогласиле су се „Слободном каталонском територијом“ наводећи да „шпанско законодавство и прописи имају ефекта само у Шпанији, тако да ће чекати нове законе и регулативе од каталонске владе и Парламента Каталоније“.

Следеће године, каталонски парламент донео је Декларацију о суверенитету у којој се наводи да каталонски народ има „карактер сувереног политичког и правног лица“. Неколико месеци касније Уставни суд Шпаније суспендовао је Декларацију.

У новембру 2014. године одржан је „Процес учешћа грађана у политичкој будућности Каталоније“ након што је Уставни суд Шпаније суспендовао референдум. На питања „Да ли желите да Каталонија постане држава?“ и „Уколико желите, да ли желите да Каталонија буде независна?“, за опцију „да“ гласало је 80,8% грађана.