Милена Марковић | 16. октобар 2017

ХОДА повијен. Штап је час у десној, час у левој руци. Сустигла старост. Ослабила плућа и срце попушта, каже нам. А жури са истом вољом и истим жаром, као када је пре 57 година преузео бригу о Зејтинлику. Чувао га, уређивао, дочекивао и испраћао потомке ратника. Показивао где почивају њихови славни преци. Живом речју тумачио историју и судбину уснулих српских, јуначких пукова.

Као некад, тако и данас, а деведесета му је потписала живот, поранио је пре јутра. Пре првих посета. Да неко стигне, а да га он не дочека… То је било само када га је, пре две године, болест оборила.

Прича нам Ђорђе Михаиловић да су га нашли на стази, међу белим мермерним споменицима и готово беживотног одвезли у болницу.

Лекари га отписали. Медији јавили – умро је. А он се вратио да буде на Зејтинлику до краја. До последње трунке живота.

Говори нам да никада пре није био болестан, или то није желео да призна, а онда је седам месеци био прикован за болничку постељу.

– Вратили су ме из болнице. Кући, да умрем – каже уз осмех чича Ђорђе, док га пратимо од капије Зејтинлика према маузолеју. – Све је било припремљено. Породична гробница, овде на српском војничком гробљу, где почивају моји: деда Саво и отац Ђуро. Од њих сам преузео традицију чувара гробља. Гробница, у којој и ја треба да почивам… Наручени су венци, свеће, све. Па, кад сам се појавио, било је чудо. Дошли и Грци да се са мном сликају… Са овим који је отишао, па се вратио. А Срби… Они укључују телефоне, кажу: Ђорђе, само реци, реч. Једну реч. Ако ти не чују глас, неће нам поверовати да си жив.

Смеје се, онда, он, чувар Зејтинлика. Покушава да се усправи под шајкачом, затеже униформу коју му је даровала Војска Србије. Стаје пред споменик, пред источну страну.

Укључују се телефони, камере. Теку одавно савладани стихови уклесани у камен које он и сад, као некад, говори, без застајкивања. Свака реч, непомућена:

„Незнани туђинче, кад случајно минеш

Поред овог светог заједничког гроба,

Знај, овде су нашли вечно уточиште

Највећи јунаци данашњега доба.

Родитељ је њихов храбри српски народ

Горостас у светској историјској војни

Који је све стазе искушења прошо

И чији су борци дивљења достојни.“

Каже, кад је завршио стихове, да су они дело Војислава Илића млађег, рођеног у Петровцу на Млави, код Пожаревца.

Михаиловић је признања добијао од државника, патријарха, војсковођа…

И док говори, ништа не промиче његовом оку. Промичу посетиоци. На споменике слећу галебови. Шуме њихова бела крила, као шум чемпреса. Неко је зајецао.

– Не плачите, децо, поносите се и памтите своје јуначке прадедове…

Чудесно је ово место, чудесна је снага Ђорђа Михаиловића. И ништа није тако сагласно као ови окамењени пукови и овај живи старац који о њима сведочи. Чудесно до бола. Он, после, дрхтавом руком отвара тешка месингана врата Маузолеја. Штап наслонио на бетонски довратник. Спушта се у костурницу, пали свећу, па светло, па касетофон, стари. Чује се „Марш на Дрину“, па корачнице, па… само откуцаји срца потомака. А он говори историју. Жива реч живе историје.

– Све је више младих Срба који долазе. Нема дана да не дођу. Попијемо за покој душе завичајну ракију. Они се сликају. Неки под личким, неки под црногорским капама, сви уз заставе славних дивизија. Личани, Црногорци, Босанци…Сви смо ми Срби – говори Ђорђе. – А многи ме питају како то да сам и у овим данима на Зејтинлику… Кажем им: тако што све мислим да су ови јунаци живи. Тако им и служим. Тако, као да су ми најрођенији род. Они су ме обавезали жртвом за слободу отаџбине.

Старина Ђорђе над уснулим јуначким пуковима бди више од пет и по деценија

И ПРОЗОР С ПОГЛЕДОМ НА ХУМКЕ

Ђорђе Михаиловић, донедавно је са женом становао у кући од камена, на улазу у Зејтинлик. Кућа је подигнута 1928. у којој је и рођен, исте године. Старост и болест су га, однедавно, преселиле у невелики стан, у улицу изнад гробља.

„Новости“ су прве на новој адреси чика Ђорђа, коју је сам одабрао, тако, да му буде и прозор с погледом на хумке ратника.

– Чим устане, он одлази до овог прозора, стоји и гледа… Гледа у гробље, после и без доручка оде доле, па, кад дође – говори, док нам служи слатко од поморанџе, супруга Светлана (Гркиња којој је он дао то српско име).

СЛОБОДА ЈЕ У НАШИМ ГЕНИМА

Памтим да је овако о српској војсци говорио мој ђед Саво Михаиловић: Французима стиже помоћ бродовима. У бродовима војници и вино. Ништа оружје, ништа муниција. Французи не могу да ратују без вина. Енглезима стиже пиво. А српски војник гура да стигне у отаџбину. Слобода му је једино за чим жуди. Гладан, бос и без муниције полаже живот на олтар земље, рођене. Зашто? Зато што је слобода уписана у српске гене.

Деда Ђорђе Михаиловић – Благо потомству оваквих јунака

Милена МАРКОВИЋ | 01. март 2017

ЗАУСТАВИЛИ смо се пред капијом Зејтинлика, српског војничког гробља надомак Солуна. Поранили, а закаснили. Било је кишно и хладно јутро. Пре нас овде је стигла мрва од живота. Ђорђе Михаиловић, чувар ове светиње и тишине уснулих јуначких пукова.

– Казали су ми из конзулата да ћете доћи – срдачно нас је дочекао. – Дуг је пут, знам. И ово време, лоше. Мало се одморите, па идемо да се поклонимо нашим јунацима. Први пут долазите? Не… Е, онда знате какав је ред: споменик, поменик, а показаћу вам и где почивају моји преци. Можда и нисте знали, ово јесте дан сећања и праштања.

Кратак предах под старим чемпресом, његовим јединим кишобраном. На питања: одакле сте и имате ли кога свог овде, одговарамо исто тако брзо, као што он у својој 89. години (1. маја заокружиће деведесет) питања поставља, како би што пре чуо одговор. А, онда, успут говори:

– Сви који овде дођу кажу ми: Чика Ђорђе, желели бисмо да се овде сретнемо и наредне године и обележимо век од пробоја Солунског фронта. Сваком одговарам: Бићу ја овде, да ли на земљи или под земљом, свакако ћу бити.

Поглед жив, тело живахно, а мрва људска, свака реч има свој смисао. Чак и онда када каже да су му ципеле велике, јер се и тело човека троши, а обућа може и да га надживи.

– Свако од нас има своје трајање и нико није незаменљив – говори нам.

Али у сваком његовом покрету, у погледу, види се да се не предаје, упркос томе што су га већ три пута отписали. Прогласили: отишао из живота Ђорђе Михаиловић. Те вести мало ко је демантовао, али он их је видео. Не смета му, шали се.

Ђорђе код споменика деде Сава и оца Ђура

– Жив је Ђорђе, умро није – поручује док га пратимо стазом између белих мраморних крстова српских ратника. Он их загледа, диже неку палу гранчицу. Тешко дише. Повиле га године и болест. А жури… Жури тако да га једва сустижемо. Заправо, он жели да покаже колико је важно да још траје и да још сведочи о овој светињи јунака. Сваком од њих он зна број и место. Име, презиме и корене.

– Како не бих знао – говори. – Овде сам 57 година. Од оца Ђура сам 1960. преузео ову часну дужност. А мој отац ту дужност преузео од ђеда Сава. Он је скупљао кости јунака после пробоја Солунског фронта и наше победе у Великом рату. И, гледајте, то је традиција чувара српског војничког гробља.Она се с мојим одласком прекида, јер немам мушког наследника. А овде, за ову дужност је потребан мушкарац.

Прича нам детаљно, први пут, о својој мисији бдења над српским уснулим пуковима. Та мисија може се сажети у једној његовој поруци:

– Благо потомству оваквих јунака.

Касније ће нам говорити о томе какве је све потомке солунаца овде сретао, како су се према Зејтинлику односили државници, ко је све посетио ово светилиште и ко је, њему лично, одао признање за више од пет и по деценија посвећености и бриге о Зејтинлику.

Каже нам да је рођен у овом гробљу. Оно му је остављено у аманет, као што се у аманет остављају сину кућа и имање.

– Зато се чудим кад питају: Је ли ти тешко чича Ђорђе? Није, мене је срце моје овде задржало. Завет.

Брине Савов унук и Ђуров син. Сустигле га озбиљне године. Да ли ће рука и срце човека који ће га заменити знати и моћи да чувају ово светилиште после њега? Хоће ли неко после њега бити ту када, на пропутовању ка грчком мору, наиђе неки праунук или чукунунук и сврати на Зејтинлик? Хоће ли бити ту да са њим заподене разговор, а онда чује како је неки Милисав, из села код Крагујевца, погинуо пред вратима Србије, славне 1918. године… А онда да он приупита: У ком је воду био Милисав? Па му, можда, одговори… Па, ево му имена овде… Па, запали свећу… Па попију шљивовицу за душу… Е, њих Ђорђе на Зејтинлику ишчекује и дочекује пола века и коју годину још.

– Срби још трагају за својим солунцима – каже. – Долазе млади људи, имају поштовање.

На Зејтинлику лежи око осам хиљада српских душа. Многима од њих никада нико није дошао на гроб. Запалио свећу. Чуо причу о страдању и јунаштву српске војске. Њих Ђорђе ишчекује. За њега Зејтинлик није нека давна историја. То је жива прича која није завршена.

УНУК СОЛУНСКОГ ДОБРОВОЉЦА

ЧУВАР Зејтинлика Ђорђе Михаиловић потомак је Сава Михаиловића, солунског добровољца из Грбља код Боке Которске. Он је са преживелим саборцима прикупљао кости погинулих и сахрањивао их на Зејтинлику. Није му успело да тај посао заврши. Умро је 1928. године. Тада му се родио унук Ђорђе, који данас брине о гробљу српских ратника.

САВЕЗНИЦИ

СРПСКОМ народу је засада заборављено јунаштво и жртва за слободу – каже Ђорђе. – Савезници су се, док им је било потребно, хвалили српским ратницима. После све заборавили. А може бит да се све једном преокрене. Можда ја то нећу запамтити. Нећу сигурно, али неко ће запамтити.

Зејтинлик: Последња веза са уснулим пуковима

Мени је судбина наменила ову дужност. Часну дужност. Исто, као што су је, судбински, преузели моји: деда Сава и отац Ђуро. Има ли часније дужности од ове да чуваш гробове јунака који су нас све надвисили љубављу према отаџбини и слободи.

Овако говори старина Ђорђе Михајловић, чувар Зејтинлика, српског војничког гробља у Солуну. Часна старина троши осамдесет седму годину живота, а више од пола века бдије над уснулим, српским пуковима. Над осам хиљада хумки – именованих и безимених српских ратника.

Дани су кад обележавамо стогодишњицу од почетка Великог рата. Ко ће се, данас, сетити Ђорђа, ваљда још једине живе везе са ондашњим јунацима. Њему то није важно. Важније му је да „док живи, служи Зејтинлику“. Да дочекује и испраћа потомке ратника који су се после страшне голготе и пробоја Солунског фронта, зауставили у вечном миру. Под тихим шумом чемпреса са Хиландара.

И, кад стигну „ти млади људи из Србије“, говори им о страдању предака. Показује хумке о којима брине као да у њима почива неко његов. Лично, његов. Најрођенији род. Уводи их у Маузолеј. Проводи између хумки. Зна им имена и гробна места. Довољно је да, ко дође, каже презиме, а да он одговори: „А ви сте… отуд и отуд“.

– Игрутиновић – зазвонило је испред Маузолеја.

– А, ви сте… околина Горњег Милановца. Отуда је Миливоје Игрутиновић, фотограф у штабу српске војске – одговорио је старина.

– Дамјановић – поново је зазвонио глас.

– А, Прокупље… Петар Дамјановић, тамо је споменик, редни број 5121…

– Трифуновић…

– Сретен Трифуновић, Тимочка дивизија, споменик 637… О томе знам. И знам да су сви, који овде почивају, били храбри. И да су својим животима спасавали част домовине – на свако питање је одговарао старина Ђорђа Михајловић.

Онда је зашкрипао стари касетофон. Звуци „Марш на Дрину“, покренули су емоције. Ђорђе је после причао:

– Када је завршен рат, они се нису враћали. Чекале су их мајке. Спремљени девојачки дарови. Остарели очеви очекивали су замене. А синови им се нису враћали. Остали су на бојиштима. Кости су им прикупљали мој деда Саво, после и отац Ђорђе… Скупљали су их са свих страна. Од Горничева до Битоља. Са Кајмакчалана. Ветерника. Доброг поља. Пожара и Козјака. Из плитких гробова копане су кости и овде сахрањиване. Годинама су, ти, тужни товари стизали до Зејтинлика.

Овде је застао старина Ђорђе Михајловић.

– Децо, мени је ова светиња поверена на чување – казао је, као да самоме себи говори. – И ја ћу је чувати до краја живота. И старином сам заветован да је жив не напуштам. То је моја застава. Част. И поштовање према српским ратницима који су исписали најсветлије странице историје. Ја сам то схватање наследио. Ја сам се у њега уверио. И ја ћу, с овог света, са таквим уверењем.

Тихо шуме чемпреси на Зејтинлику. Изнад се извија маузолеј од белог мермера. Около су гробови. Споменик до споменика. Војник до војника. У ставу мирно. Као окамењене дивизије.

– Редов Милан Петковић, Ниш, последња одбрана, 1621… Редов Василије Милојковић, Прва хаубичка батерија, Шумадијска дивизија, 1099 – пратимо старину и слушамо набрајање.

Десет хиљада квадратних метара, а 1.440 мермерних крстова, па још 5.580 касета у маузолеју, па неколико десетина у заједничкој гробници… а свећа се ни за тренутак не гаси. Пламти над немим сведоцима српске историје, на благим падинама Зејтинлика, упаљена руком старине Ђорђа Михајловића.

– Свако јутро палим свеће – каже нам. – И ово што су донели потомци, а није догорело, поново упалим. Завичајном ракијом, после, прелијем гробове. Све, као што су радили моји: деда Саво и отац Ђорђе. Наследио сам то од њих, наследио завет, и то нас везује и држи. И њихови су гробови овде, а част ми је да заслужим да и ја почивам ту. Немојте се чудити што овако говорим, године су то. А и здравље је попустило. Ја, опет говорим, само да ме сећање не изда.

Много је бора на лицу Ђорђа Михајловића исписаних током минулих деценија. Да има времена, а нема га, јер посете сваког тренутка стижу, а он је овде и водич и чувар, и кустос који тумачи историју – могао бих још много тога да исприча. А жури када закопчава последње дугме под грлом своје војничке кошуље на чијем је рукаву грб Србије. На глави шајкача и чини нам се да ништа није у таквом сагласју са овим местом као Ђорђе Михајловић.

– Ово је поклон од Војске Србије – каже.- А од шајкаче се не одвајам.

Води нас степеницама у костурницу. Спуштамо се до белих мермерних ходника. Ходници испуњени касетама. Много ходника. Да поновимо: овде су мир нашле кости српских ратника у 5.580 касета. На многима пише НН. Остаје да се размишља да ли је погинули за слободу Србије био студент, можда један од 1.300 каплара… можда трећепозивац? Ко зна? Читамо поруку Франша Д’епереа, команданта са Солуна… „Ја сам горд што сам их водио у победоносну слободу њихове отаџбине“. Ђорђе Михајловић на ово додаје:

– Српском народу је сада заборављено јунаштво. И жртва. И слободарски дух. То је жалосно. И мене, у овим годинама, жалости. А, опет, некако, оснажи ме, кад дођу потомци. Видите шта све донесу. Грумен родне земље. Свећу са српском тробојком. Намењену. Ову су донели унуци Милосава Луковића, каплара из Брекова код Ариља. Он овде почива под бројем 935. Донесу деца и комадић цигле са родне куће Степе Степановића. Чутурицу ракије из Чачка. Из Ваљева. Дођу деца. Унуци. Плачу. Кажу да им се барем сузама одужимо. А шта им ја кажем? Ја те сузе поштујем, али, децо ваш дуг није да плачете, већ да не заборавите такве јунаке.

ПЛАЧЕМ КАД НИКО НЕ ВИДИ

Ђорђе Михајловић живи са женом у невеликој кући на улазу у гробље. Свако јутро, пре сунца порани, почисти гробље, отвори гвоздену капију. Уреди парцеле и стазе између белих мраморних крстова. Оплеви траву. Уклони пале гране чемпреса. Упали прве свеће. Долије зејтин у кандилима. Обрише иконе и фотографије ратника. А увече…

– Тад плачем, да ме нико не види – каже.