Крсна слава, крсно име, светац. Друштвени, породични и црквени празник код православних Срба главни је обред, који под кандилом и иконом вековима окупља породицу и пријатеље. Срби славе више од 80 крсних слава, а Свети Никола је светитељ који бди над највише православних породица у Србији, Црној Гори, Републици Српској и свим другим крајевима где живи српски народ.

КАКО СЕ НАСЛЕЂУЈЕ

КАДА неко од синова заснује своју породицу у новом дому, православље налаже да он одмах треба да почне да слави заштитника своје породице и молитвама окупља укућане око свеће, колача и жита. Многи верници греше када не преузимају славу док имају живог оца. Слава је појединачно заштитник сваког породичног дома и посебно деце. Прве године када син заснује породицу одлази код оца на славу, где му отац предаје четвртину колача који он носи у своју кућу и дели га са укућанима.

Није важно колико је људи за трпезом, али слава не би требало да се прослави без претходног одласка у цркву. Истина, у мањим местима или за „ређе“ славе свештеник долази у кућу пре ручка да заједно са домаћином сече колач.

Иако у етнологији и историји има неколико теорија о пореклу славе у православних народа, међу верницима је доминантан став да је слава у вези са примањем хришћанства, односно крштењем предака на дан свеца који је одабран за патрона.

Крсно име, уз неизоставни косовски мит, сматра се делом српског националог идентитета и наследним породичним добром, који се од предака преноси по мушкој линији. Традиција сведочи да је одабир свеца зависио од домаћинства до домаћинства, али да је црква из практичних разлога често саветовала породицама да за крсну славу одаберу светитеља, који се празнује с краја јесени, зими или у рано пролеће. Српски народ тада је био углавном земљораднички, па је током лета највише било посла у њиви.

Главни чин славе је дизање славе и напијање у славу, односно обредно резање, преливање вином и окретање колача у правцу кретања сунца. Домаћин и свештеник држе здравицу у име свеца и напретка куће. Иако се обичаји разликују у појединим крајевима Србије, прослава светитеља заштитника куће обавља се у кругу породице и најближих пријатеља, који се заједничком молитвом над гозбеном трпезом захваљују свецу на свим даровима.

Претеривање у храни и пићу није у духу православља, па су колач, жито, свећа и кандило над иконом довољни сваком домаћину и његовим најближима да покажу љубав, молитву, покајање и спремност на праштање.

Свети Никола Чудотворац изузетно је поштован светитељ у српском народу, а евидентирано је да се прослављао још у 13. веку у реформама Светог Саве. Сабор Светог Архангела Михаила или Аранђеловдан, друга је најбројнија српска слава, а многа народна веровања приписују се овом свецу. Иако постоји веровање да се за овог свеца на славску трпезу не износи жито јер је живи светац, црквено тумачење је другачије и сматра да је жито дар Богу, чиме се симболизује вера у опште васкрсење и жртву која се приноси у име светитеља, па и Архангела Михаила. Најраспрострањенија пролећна слава је Ђурђевдан.

Православна црква изричита је и по питању посних или мрсних слава, истичући да славе нису ни посне ни мрсне већ да је реч о данима када се светитељи прослављају. Тако је за Светог Николу обавезна посна трпеза због наступајућег божићног поста, док ће за остале светитеље зависити од дана у црквеном календару који је одређен као постан.