Da sumnje generala nisu daleko od istine, koja se potpuno razlikuje od zvanične verzije o samoubistvu, potvrđuje i bivši šef beogradske policije Marko Nicović, koji otkriva da je zla krv između Mladića i Arkana dugo kolala, te da nije isključeno da je kralj srpskog podzemlja na najsuroviji mogući način servirao svoju osvetu generalu.

– Ja znam da je moja Ana ubijena! I znam čoveka koji ju je ubio, znam i zašto su je ubili. Braća Srbi su to! Ali, ja ću sa njim sam da završim…

 

 – Bio mi je jedan čovek u kući, pitao me koga više volim, Darka ili Anu. Pitao sam ga kako ću decu deliti?! Insistirao je. Rekoh mu, Ana je žensko, nekako mi se pod srce zavukla… Tad je izašao iz kuće… Ubrzo zatim desila se Anina apsolventska ekskurzija, pa te čudne glavobolje i njeno insistiranje da krene sa mnom na front…

– Mladić je bukvalno proterao Arkana iz Bosne! Vezanog kao džukelu u prikolici kamiona, preterao ga je preko Drine i rekao mu: „Nemoj da ti je palo na pamet da si više ikad kročio u RS“. To zaista više nikad nisu uradili ni Arkan ni njegovi ljudi. Nije isključeno da je Željko iz osvete i povređene sujete udario Mladića tamo gde će najviše da ga boli i ubio mu ćerku – kaže Nicović za Srpski telegraf.

– Ne želim uopšte da pričam o tome, to su teške porodične tragedije. Mogu samo da kažem da nije nemoguće da je Ana ubijena, toliko.

Autorka knjige o Mladiću „Raport komandantu“ LJiljana Bulatović u nekoliko navrata je govorila da Mladić zna ko mu je ubio ćerku.

– Mladić je i na sednici Skupštine RS 1994. rekao da mu je ćerka ubijena i da je stradala od srpske ruke. Postoji i svedočenje jedne rođake, koja je rekla da joj je Ana, tada studentkinja medicine u Beogradu, pričala da joj Beograđani prete zato što je Ratkova ćerka i da želi što pre da ode iz Beograda i da se pridruži ocu, za koga je bila jako vezana.

Nakon Anine smrti, general je, kažu ljudi iz njegovog okruženja, imao veliko i izraženo osećanje krivice jer je znao da je ubijena zbog njega. Zato mu je poslednja želja bila da ga pre odlaska u Hag odvedu na njen grob.

 

Takođe, posle hapšenja tražio je da razgovara sa Zoranom Stankovićem, koji je radio Aninu obdukciju (patolog je rekao da mu je to bio najteži razgovor u životu), i Rasimom LJajićem, koji je samo otkrio da su pričali o Aninoj smrti, ne želeći da iznosi detalje.

U subotu, poslednjeg dana maja, u šest sati ujutru pod najvišim merama obezbeđenja Mladićeva želja je ispunjena. Nekadašnji tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević za Srpski telegraf kaže da je ta poslednja Mladićeva poseta ćerkinom grobu trajala 45 umesto predviđenih 30 minuta.

– Da je želeo i duže da ostane, niko ga ne bi dirao. Išlo se sa pretpostavkom da je tu poslednji put, kasnije sam čuo da je bio jako zahvalan na tome.

– Mladić je i na sednici Skupštine RS 1994. rekao da mu je ćerka ubijena i da je stradala od srpske ruke. Postoji i svedočenje jedne rođake, koja je rekla da joj je Ana, tada studentkinja medicine u Beogradu, pričala da joj Beograđani prete zato što je Ratkova ćerka i da želi što pre da ode iz Beograda i da se pridruži ocu, za koga je bila jako vezana.