NovostiOnline | 09. februar 2018.

EDAN od najpriznatijih glumaca srednje generacije Nebojša Glogovac (48) preminuo je jutros, nezvanično je potvrđeno „Novostima“ u Institutu za onkologiju 

Glogovac je pre 10 dana hitno primljen u Institut za onkologiju i radiologiju Srbije.

Nebojša Glogovac je glumu diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Vladimira Jevtovića. Sa njim su u klasi bili i Sergej Trifunović, Nataša Ninković i Vojin Ćetković.

Glumac se rodio 1969. godine u Trebinju. Kada je imao 7 godina preselio se sa porodicom u Pančevo.

Prvu ulogu ostvario je u seriji „Bolji život“, u kojem igrao školskog druga Slobodana Bobu Popadića. Nakon završene srednje škole upisuje studije psihologije na Filozofskom fakultetu, a posle dve godine se predomislio i upisuje Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Vladimira Jevtovića. Sa njim su zajedno studirali Nataša Ninković, Vojin Ćetković i Sergej Trifunović.

Prvi film u kojem se pojavio jeste u „Vukovar, jedna priča“, gde je igrao lik vojnika Fadila. Prvu glavnu ulogu ostvario je u filmu „Ubistvo sa predumišljajem“, gde je tumačio lik Bogdana. Nakon toga ređale su se uloge u ostvarenjima „Do koske“, „Bure baruta“, a veliku popularnost stekao je u seriji „Porodično blago“, u kojoj je igrao Zlatka Gavrilovića.

Takođe, zapažene uloge je ostvario i u filmovima „Munje“, „Kad porastem postaću kengur“, „Nebeska udica“ i drugim.

Glumac je na Pulskom festivalu prošle godine dobio Zlatnu arenu za najbolju mušku ulogu za tumačenje Vjekoslava Kralja u filmu Rajka Grlića „Ustav Republike Hrvatske“.

Odbio sam ponudu Anđeline Džoli jer mi nisu dali da vidim scenario, a postavio sam uslove

* Zanimljivo je da bi vašu karijeru mogao da obeleži i film u kome niste igrali – odbili ste ponudu Anđeline Džoli da budete deo srpskog tima u njenoj “Zemlji krvi i meda”?

– Kontaktirao sam sa njenim kasting agentima, rekli su mi da su me videli u filmu “Klopka” i ne znam kojim još, i ponudili su mi saradnju. Ali pošto je poslednjih godina u holivudskoj produkciji nekakav trend da smo samo mi u ovim ratovima ubijali, klali, silovali, dok su ostali ne znam šta radili, i to bez ikakve filmske estetike koja jedino opravdava postojanje nekog filma, bio sam oprezan. Nikako ne bih voleo da igram u priči u kojoj je samo jedan narod kriv, i lud, i krvoločan, a svi drugi su divni i male mace, bez obzira na to o kom narodu je reč. Taj scenario Anđeline Džoli, čije ime njeni agenti s kojima sam se dopisivao nisu pominjali, već su je neprestano nazivali “ši”, nikako nisam mogao da vidim. Nekako je ostao tajnovit, nisu hteli da mi pokažu, što je meni bilo čudno, pošto je reč o priči koju treba da vidi nekoliko miliona ljudi.

* I kako se završila vaša komunikacija?

– Na insistiranje agenata da prihvatim ulogu na neviđeno, odgovorio sam da hoću ukoliko film sagledava ove naše ratove kao zlo koje se desilo ljudima koji su se voleli, sarađivali, bili komšije, živeli zajedno, ženili se i udavali jedni s drugima, i u kojem su samo političari dobro prošli. Kako sam počeo da postavljam ta pitanja, tako je komunikacija koja je počela vrlo pompezno, krenula da jenjava. A završila se tipično američki – u poslednjem pismu agenti “ši” su mi napisali: “Pošto je vaš talenat toliki da bismo mogli da vam ponudimo samo glavni lik, a on je već dodeljen, nećemo imati ulogu za vas.”