Емисија ,,Наш аеропут“, 27.03.2018.

Емисија ,,Наш аеропут“, 27.03.2018.

Гост: Пуковник Љубинко Ђурковић, командант одбране Кошара. Аутор и водитељ: Велибор Вукашиновић.

Симбол пркоса и поноса

Хероина Даринка Јеврић, Десанка Максимовић нашег времена, овај свет је напустила пре десет година. Њена поезија је дискретна и на свој начин болна. Она више сугерише, но што преводи на разумљиве знаке. Сва је меланхолични благи сјај, сјај затомљене чулности, оценио је Мирослав Егерић, књижевни критичар и есејиста, историчар књижевности, некадашњи редовни професор Филозофског факултета у Новом Саду. Песник, есејиста, политичар, представник поетске метафизике, Слободан Ракитић, закључио је да њене песме имају својства лирске „расправе“ о смислу историје, мита, судбине, правде, морала, смрти.

Ј. Л. Петковић

Даринку Јеврић називали Десанком Максимовић нашег времена

Несумњиво, реч Даринке Јеврић оставила је неизбрисив траг. А њени бивши суграђани, Приштевци, нису дозволили да падне у заборав и на један посебан начин јој се одужили. Прва читаоница, јужно од Ибра, отворена у Дому културе у Грачаници, носи њено име, а у њој грађани, студенти и ђаци могу да уживају у благу од 10.000 наслова из фонда Народне библиотеке Грачаница и библиотеке Дома културе. То је, уједно, први простор такве намене од када су 1999. Срби протерани из градова јужно од Ибра.

Даринка Јеврић спада у ред највећих југословенских песникиња, каже за „Вести“ Живојин Ракочевић, директор Дома културе у Грачаници.

– Она је песник једног, да се грубо изразим, тржишта од 22 милиона људи. На небу нашег језика од 22 милиона људи, Даринка Јеврић је била, има и јесте име, које је својом снажном, аутентичном, чистом великом поезијом могла да поносно каже: „Сведочим и овај простор. Сведочим своју поезију, сведочим свој простор, сведочим свој језик, своју хвоснанску земљу и свој народ.“

Она је била посебног господства, човек посебне толеранције, посебног и наглашеног осећаја за правду и људскост. Даринка је заклети сведок својих идеја и била је у потпуном сагласју са Миљковићевом реченицом – сада моје речи траже моју главу – истиче наш саговорник.
За своју некадашњу суграђанку каже и да је апсолутно ишла за својом поезијом.

– И у томе је велика и у томе смо потпуно сагласни да она има читаоницу. Јер, не постоји нико тако велики ко је могао своје потребе, поезију, комфор и живот да сведе добровољно на десет квадрата и да не одлази из свог града. Поручила је: „Не одлазим из свог града! Не дам овај град! Ја сам уграђена у његове темеље.“ Она то није транспарентно говорила, она је то радила својим животом.

И у њеном срцу, у њеном животу је пуцало, онда када је око ње горело – истиче Ракочевић, подвлачећи како је Даринка остала у Приштини после 1999. године.

Тада је са свим књигама пресељена у приштевско универзитетско насеље.

– И онда је неко одлучио одатле да је избаци. Избацили су све њене књиге, а то су товари књига и слика. Све су то избацили испред зграде и ми смо онда надигли велику медијску буку. Негде око седам увече јавио се један врло уважени уредник Дневника са РТС-а и питао може ли Даринка да се укључи уживо у програм, на шта је она одговорила: „Нема проблема.“ Е сада, у Универзитетском насељу су остали пси, чији су власници били професори (који су избегли). Даринка им је давала имена према именима њихових власника и много их је волела. Једна од њих се звала Маза. Када је дошло време укључења у Дневник, Мази се то није допало и почела је да лаје на сав глас. Даринка је схватила да Маза треба да се укључи у Дневник и препустила телефон псу који је све време лајао. Уредник је прекинуо везу, а Даринка је рекла: „Друже, Маза им је рекла све“ – сећа се наш саговорник.

Даринка Јеврић је сведок реалности – живе ли малишани који ће читати у новој читаоници реалност стихова Даринке Јеврић?

– То је веома тешко јер је Даринка велики и широко обухватни песник који је препознат на једном широком терену српског језика. Али поезија која је настајала у последњој деценији њеног живота јесте исконско сведочење реалности. И у њој се ми препознајемо. У њој ће се препознати ђаци који ће улазити у учионицу. И ђаци и научни радници јер Даринка је чудесном силом и искуством писца успевала да ухвати оне најважније тренутке нашег пораза, наше слабости и наше несреће – истиче Ракочевић.